Balkanci, narod od sebe stariji

INTERVJU – RADIVOJ RADIĆ, ISTORIČAR

Balkanci, narod od sebe stariji

Mit o „srbima, narodu najstarijem“ propagira jedna neozbiljna družina amatera-diletanata, podstaknuta jeftinim rodoljubljem, a nikako ne bih potcenio ni trivijalno koristoljublje kao motiv!). Taj mit uvek dobija na snazi u kritičnim trenucima opšteg beznađa i dezorijentacije

Radivoj Radić, istoričar, redovni je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i šef Katedre i seminara za vizantologiju. Predaje i na Filozofskom fakultetu u Banjaluci i Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu (Pale), a gostujući je profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U svojim knjigama koje neretko imaju nekoliko izdanja poslednjih decenija uspešno popularizuje vizantijsku istoriju, neobično zanimljivim stilom, ni u jednom trenutku ne lišavajući ih naučnog metoda. Nedavno je u izdanju Evolute objavio delo „Drugo lice Vizantije“ (2014), u kojem su se našli i zbirka vizantijskih šala, sanovnik, medicinski traktat i poljoprivredna enciklopedija. Za knjigu „Vreme Jovana V Paleologa (1332–1391)“ 1993. godine dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku. Za knjigu „Strah u poznoj Vizantiji, 1180–1453“ (Stubovi kulture, 2000) dobio je nagradu „Laza Kostić“ na Novosadskom sajmu knjiga, nagradu „Svetozar Miletić“ za publicistiku i nagradu Vukove zadužbine za nauku. Objavio je i knjige „Iz Carigrada u srpske zemlje. Studije iz vizantijske i srpske istorije“ (2003), „Vizantija: purpur i pergament“ (2006), „Carigrad. Priče sa Bosfora“ (2007), „Vizantija i Srbija: plamen i odsjaji“ (2010), „Konstantin Veliki – nadmoć hrišćanstva“ (2010)…

Ipak, čini se da je javnost, posebno onu laičku, najviše zaintrigirao knjigom „Srbi pre Adama i posle njega“, koja je doživela tri izdanja (2003, zatim drugo, dopunjeno izdanje 2005. godine i treće izmenjeno i dopunjeno izdanje 2011). To je knjiga o istoriji jedne zloupotrebe, odgovor na česte neistine i zablude, falsifikate i proizvoljnosti pseudoistorijske literature koja, recimo, neumorno dokazuje da su Srbi – „narod najstariji“. A ovaj je mit opet, nekako, oživeo s nedavnom tabloidnom pričom po kojoj u udžbeniku Istorije za 6. razred osnovne škole piše da su „Srbi po dolasku na Balkan oteli Kosovo Albancima“. Stigao je aber i do SPC-a, pa je patrijarh srpski Irinej tražio da se „stane na put lažima“. Ispostavilo se da su „neodgovarajući delovi“ ovog udžbenika uklonjeni još prošle godine, baš zbog tadašnje reakcije patrijarha srpskog Irineja i SPC. Ukratko, patrijarh se nije na vreme informisao da je država izbacila delove teksta u udžbeniku na njegovu prošlogodišnju inicijativu, nego se pobunio ponovo. O tabloidnoj i „dogovorenoj“ istoriji, prekrajanju udžbenika po meri dnevnopolitičkog trenutka, stereotipima i mitovima, istorijskoj svesti i uticaju udžbenika na nju, lobiranju Kosova za članstvo u Unesku, i inicijativi SPC-a da se za pomoć u zaštiti srpske baštine na Kosovu obrati Vatikanu, o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve u bivšoj Jugoslaviji, govori za „Vreme“, u i-mejl prepisci, profesor Radivoj Radić.

VREME„: Šta je sporno u sporu između tabloida i patrijarha srpskog Irinejas jedne stranei Ministarstva prosveteudžbenika Istorije autora Radeta Mihaljčićate Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanjas druge strane?

RADIVOJ RADIĆ: O čitavom sporu ili, možda, nesporazumu, saznao sam iz novina tako da nisam dovoljno upućen kako je on tekao. Žalosna je činjenica da je u pomoć kao arbitar u sporu pozvan jedan nestručnjak (Jovan I. Deretić, prim. nov.), a ne Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti ili Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pojedine novine o tome pišu senzacionalistički, nestrpljivo, bez dovoljnog udubljivanja u suštinu problema i, najzad, sa jednom vrstom neprimerenog naslađivanja, nimalo ne uvažavajući činjenicu da je prof. Rade Mihaljčić ugledan istoričar i vrlo iskusan pisac udžbeničke literature. Živimo u vremenu u kojem preovlađuju površnost i brzopletost.

Pasus koji je izbačen iz udžbenika odštampanog za 2015/2016godinu glasio je: „Starosedeoci koji su živeli zajedno i čija su naselja grupisana u veće skupine nisu sloveniziraniObičajejezik i druga narodna obeležja sačuvali su AlbanciDeo doseljenih Slovena primio je jezik i običaje Albanaca i stopio se sa njima.“ Šta je tu sporno?

U ovakvom kontekstu, završnoj rečenici se može dati preveliki značaj, odnosno može se, kao pandan, dovesti u korelaciju sa procesom slovenizacije Balkanskog poluostrva koji je bio neuporedivo veći. Posredi je, dakle, jedan minoran proces, ograničen na mali prostor. Nemerljivo veći broj doseljenih Slovena, na primer, helenizovan je, a najveći broj su ostali Sloveni. Uostalom, na teritoriji Albanije i danas ima slovenskih toponima. Koliko sam razumeo, tu je bila reč o nekoj vrsti relativizovanja izrečenog stava.

Po nedavnim medijskim tumačenjimatu piše da su „Srbi po dolasku na Balkan oteli Kosovo Albancimakao potomcima Ilira„. Vimeđutimpodsećate da Ilire i Albance prema istorijskim izvorima deli najmanje 800 godina?

Nauka je svojevremeno utvrdila da na teritoriji nekadašnje Jugoslavije (SFRJ, da ne bude zabune!), naravno uključujući i Kosovo i Metohiju, u izvorima nema pomena o prisustvu Albanaca do kraja srednjeg veka. Dakle, teza koju navodite potpuno je besmislena. Pre svega, prostor današnjeg Kosova pripadao je Vizantijskom carstvu, a Srbi su ga postepeno osvajali. Tako je, na primer, sve do velikih osvajanja kralja Milutina vizantijsko-srpska granica bila kod Lipljana na jugu Kosova. Iliri kao istorijska kategorija, koju prati etnička svest, nepovratno nestaju u kasnoj antici. Poslednji Iliri se nalaze najkasnije u onomastici prve polovine 3. veka. Na drugoj strani, Albanci se u istorijskim izvorima prvi put pominju tek sredinom 11. veka. Između te dve vremenske tačke zjapi ogroman hijatus od osam vekova koji svako povezivanje Ilira i Albanaca u najmanju ruku čini neistorijskim i neozbiljnim.

Kome su u ovom trenutku potrebni odavno potrošeni srpski mitovi o „Srbimanarodu najstarijem“ koje sadapo ko zna koji putrecikliraju neki novi tabloidi koristeći uvek spremne sagovornike tzvistoričare alternativcepseudonaučnike i ostaleZar nije dovoljno to što Konstantin Porfirogenit pominje dolazak Srba 630godineKazali ste u jednom intervjuu da se Rusi pominju tek u 9vekudakleposle Srbai da Rusima to uopšte ne smeta?

Nisam siguran da je mit o „Srbima, narodu najstarijem“ potrošen. Bez obzira na svoju neutemeljenost, on i dalje ima nemali broj pristalica. Knjige pseudoistoričara koji istrajavaju na njemu i dalje se prodaju u velikim tiražima, a tribine na kojima oni nastupaju širom Srbije i Republike Srpske su veoma posećene. Uz to, nisu retki gosti na pojedinim, mahom lokalnim televizijama. Sa sociološkog i psihološkog stanovišta zanimljivo je da mit o „Srbima, narodu najstarijem“ uživa veliku popularnost i prihvatanje u srpskoj dijaspori. Taj mit propagira jedna neozbiljna družina amatera-diletanata, podstaknuta jeftinim rodoljubljem (nikako ne bih potcenio ni trivijalno koristoljublje kao motiv!). Mit o „Srbima, narodu najstarijem“ uvek dobija na snazi u kritičnim situacijama, u trenucima opšteg beznađa i nacionalne dezorijentacije. A, vreme u kojem živimo, sa svim svojim nedaćama i stranputicama, samo pogoduje održavanju i širenju tog mita. Ako je za utehu, slični mitovi postoje kod svih balkanskih naroda. Svi oni bi želeli da su barem jedan dan „stariji“ od svojih suseda.

Istovremenodok mi raspredamo o nebulozama i mitovimaprekrajamo akademika Radeta MihaljčićaKosovo lobira za prijem u UneskoTo znači da Visoki DečaniGračanicaPećka patrijaršija i Crkva Bogorodica Ljeviškaprelaze pod zaštitu PrištineKako vikao vizantolograzmišljate o tome?

Imam razloga da verujem kako o ovom pitanju razmišljaju mnogi građani Srbije, bez obzira na profesionalno zanimanje, životni uzrast ili stepen obrazovanja, i da ono kod svih budi strepnju i nelagodu. Jer, ne zaboravimo, u poslednjih četvrt veka smo imali isuviše lomova i „istorije“. Lično, čitav splet događaja u vezi sa tim kod mene izaziva zabrinutost za koju mi se čini da nije umišljena, nego, naprotiv, sasvim opravdana. Loša iskustva iz prošlosti samo me dodatno utvrđuju u zebnji, pa sve doživljavam i kao veliku opasnost. Istina, ta opasnost nije nastala u ovom trenutku nego, naprotiv, ima svoju dugu istoriju i poput Damoklovog mača visi već decenijama. Uz zabrinutost, kod nas se oseća i jedna vrsta nemoćne potištenosti.

Deluje da su se mnogi u domaćoj javnostipa i u okrilju SPCapovodom kosovske ambicije za prijem u Unesko najzad dosetili da su prvo hrišćani pa tek onda pravoslavcipa se sad od Vatikana očekuje da nas uzme u zaštituMože li Vatikan da nam pomogne i šta bi najkonkretnije mogli da učine?

Sveta stolica i papa, koji se nalazi na čelu malene države kao što je Vatikan, imaju ogroman autoritet u svetu. Taj autoritet počiva na tradiciji dugoj dve hiljade godina (nijedna država u svetu, osim Kine, naravno, ne postoji toliko dugo!). Vatikan, koji, ne zaboravimo, nije priznao samoproklamovanu državu Kosovo, mogao bi da pomogne upravo tim svojim autoritetom. S tim u vezi, mislim da naša javnost ima unekoliko pojednostavljenu sliku o odnosima Rimokatoličke crkve, na jednoj, i sestrinskih pravoslavnih crkava, na drugoj strani. Vidi ih kao dva ostrašćena i nepomirljiva antipoda smeštena na isključujućim frontovima istorije. Pritom se zaboravlja da dve hrišćanske crkve komuniciraju na jednom širokom prostoru i oko raznih pitanja, da se njihovi velikodostojnici sastaju i traže načine kako bi se pojedina neslaganja ako ne uklonila, a ono barem ublažila, da, dakle, nastoje da iznađu dodirne tačke u nekim pitanjima koja su im veoma važna i zajednička.

Inicijativu premijera Vučića o stvaranju zajedničkog dana sećanja na sve žrtve ratova na ovim prostorima komšije su listom odbacileKako stići do neke zajedničke istoriografije koja će prestati sa stvaranjem nove mitologijeDa li je moguć minimum nesporne istorijene samo kod nas nego i u EU i dalje?

To je teško dostižan cilj, ali na njemu treba raditi. Na tom dugom putu, rekao bih, kao iz zasede vrebaju pojedini problemi. Prvi i najvažniji nas opominje da se istorijska istina ne može svesti „na ono što se ljudi dogovore“. Tu se, opet, neizbežno sudaramo sa fenomenom „poželjne“ ili „dogovorene“ istine sa kojom, kao što smo videli, već imamo dovoljno iskustva u našoj sredini iz druge polovine 20. veka. Takvu bi zamku po svaku cenu trebalo izbeći.

To vas pitam i zato što ćemo seako ikad stignemo do Evropske unijesusretati sa tamošnjim udžbenicima istorije koji sukada je reč o one dve ili tri lekcije u kojima se spominju Srbiprepuni CNN i BBC stereotipacrnobelih rešenjasvejedno da li je u pitanju Gavrilo Princip ili ratovi devedesetih.

To su nevolje koje nas čekaju, a otežavajuća je okolnost i to da se predrasude, stereotipi i istorijske zablude veoma teško iskorenjuju. Na primer, istoričari već oko sto pedeset godina, argumentima koji se ne mogu opovrgnuti, dokazuju da srednji vek nije bio mračan period kako se nekad pogrešno smatralo. Međutim, kada se izađe izvan esnafa meritornih stručnjaka i kroči u krug intelektualaca drugačijeg profila, da ne idemo dalje, stiče se utisak da se ništa nije promenilo u pogledu na taj period ljudske istorije i da ga još prekriva tamna senka.

Još pre tri decenije srpski akademik Sima Ćirković ukazao je na to da istorijska nauka neznatno utiče na kreiranje istorijske svestišto sena kraju krajevai podudarilo sa kasnijim ciničnim komentarima kako su svi ratni zločinci u bivšoj Jugoslaviji učili „dogovorenu“ istorijupa nam to nije mnogo pomogloŠta vi mislite o tome?

Pre svega, „dogovorena“ istorija je činila samo deo ukupne istorije koja se učila. Učinili bismo nepravdu i neumesno uvredili nekoliko pokolenja istoričara od zanata i pisaca udžbenika ako bismo našu istoriografiju druge polovine 20. veka i onovremene udžbenike objedinili sintagmom „dogovorena“ istorija. Pritom, naravno, nikako ne želim da branim „dogovorenu“ istoriju ili potcenim njenu negativnu ulogu. Naprotiv, pokazalo se da su neki istorijski problemi u vezi sa „dogovorenom“ ili unekoliko prikrivanom istorijom naposletku ipak bučno izbili na površinu i ustalasali ne samo istoriografiju, nego i čitavo društvo.

Izvori istorijske svesti mnogo su širi od udžbenikaPorodična tradicijaliteraturaa poslednjih decenija mediji u daleko značajnijoj meri utiču na istorijsku svestUostalomHenri Kisindžer je govorio da je istorija – pamćenje države?

Daću jedan živopisan primer. Ni u jednom udžbeniku za istoriju u našoj sredini u poslednjih sedamdeset godina ne piše da je Vuk Branković izdao na Kosovu. Međutim, napravite anketu među građanima Srbije, a takve ankete su merodavni stručnjaci pravili, i videćete da većina od njih pouzdano i bez trunke sumnje „zna“ da je on bio izdajnik. Naravno, za svaki narod je istorijska svest veoma važna i predstavlja jedan od elemenata nacionalnog identiteta. Uspelo i tačno je poređenje da je narod bez istorijske svesti nalik čoveku koji se jednog jutra probudio i shvatio da ga je svladala potpuna amnezija i da se ničeg ne seća, da ne zna ni ko je, ni kako se zove, ni odakle potiče, ni da li ima rođake, ništa.

Koliki je stvarni uticaj udžbenika na istorijsku svest?

U obrazovanju istorijske svesti udžbenici su samo jedan od stubova na kojima ona počiva. Dakle, važnost udžbenika je nesporna, ali u izvesnoj meri oni imaju i svoja ograničenja, pogotovo u svetlosti činjenice da je napretkom tehnologije došlo do nastanka novih i pristupačnih medija čiji je uticaj veoma veliki. Na tom planu vidim i dva važna problema. Prvi se odnosi na to da mi se čini kako je istorija izgubila mesto u društvu koje je imala pre nekoliko decenija, a drugi, širi, da je svuda u svetu, pa, naravno, i kod nas, opalo poverenje u nauku i naučni metod, a poraslo verovanje u razne vrste misticizma, opsenarstva, sujeverja.

Od Tacita naovamoistoriografija je uvek delom u službi ideologije i politike vladajućih predstava u društvuAli istorija pamti da je svako njeno prilagođavanje trenutnim političkim interesima dovodilo do rasplamsavanja problema iz prošlostiDa ne uzimamo samo domaće primereilustrativan je i primer od pre sedamosam godina kada su ostrašćeni Grci pred parlamentom spalili nove udžbenike istorije za 6osnovne u kojima se prećutkuje stradanje grčkog naroda za vreme Osmanske imperijeGrci su protestovali zato što je to bio pokušaj da se „zbog političkih ciljeva Turci prikažu boljima u očima mlađih pokolenja„…

Istina, ali ne dogovorena ili usaglašena istina nego prava, nepatvorena istina (do koje, doduše, nije uvek lako doći), uvek bi trebalo da bude putokaz. Pritom, nalik je svetogrđu istorijsku istinu „prilagođavati“ potrebama političkog trenutka, a to se katkad radi. Svedoci smo još jedne negativne pojave. U borbi protiv mitomanske, odnosno „zašećerene“ istorije, koja je, naravno, pogrešna, pojedinci joj sa neprikrivenom zluradošću i oholim nipodaštavanjem suprotstavljaju jedan arogantan i nihilistički stav. Pritom, ostaju nesvesni – ili, možda, i potpuno svesni – da je za istorijsku istinu, a samo bi ona trebalo da nas zanima, taj njihov nadmeni stav, u suštini, podjednako pogrešan kao i onaj na koji su se s razlogom obrušili. To „novo“ čitanje istorije ilustrovaću nekim primerima: za srpskog kralja Uroša I se proizvoljnim tumačenjem istorijskih izvora kaže da je bio homofob, za njegovog sina, kralja Milutina, da je bio pedofil, a za Kosovsku bitku, čiji je značaj nesporan, tvrdi se da je bila beznačajni okršaj nekih feudalaca koji je potom izrastao u mit.

Raške duhovne svečanosti

23/08/2017

Bio sam ovde! Bio sam živ!

23/08/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *