DOBA PRE TOALET PAPIRA

 

Pre doba toalet-papira ljudi su koristili ono što im je bilo pri ruci. Zavisno od godišnjeg doba koristili su travu, lišće, mahovinu ili sneg. A u primorskim oblastima, gde nije bilo neuobičajeno izaći na kakvu hrid, „hrid za sranje“, možemo pretpostaviti da su se prali vodom.

Vodeni klozet nije nikakav nov uređaj ako se istorijski posmatra. Još su na starom Kritu, u starom Egiptu i u antičkom Rimu imali nužnike iznad tekuće vode s odvodom u kanalizaciju. Car Vespazijan je u Rimu sredio javne pisoare. Kaže se da je on istovremeno smislio poznatu poslovicu „Novac ne smrdi”. Zbog problema sa finansijama građanima su nametnute mnoge nove dažbine, između ostalih i za upotrebu tih novih nužnika. Njegovom sinu Titu se to učinilo toliko neukusnim da se požalio ocu. Vespazijan mu je gurnuo jedan novčić pod nos i izgovorio pomenutu rečenicu.

U mnogim starijim spisima opisuje se kako su se ljudi snalazili.

Jedan od najstarijih zapisa o higijenskim navikama ove vrste je iz 921. godine, a ostavio ga je Ibn Fadlan, član poslanstva kalifa iz Bagdada kada se kraj Volge se susreo s nekim nordijskim trgovcima. Jasno je da su Skandinavce smatrali varvarima zbog njihove nedovoljne higijene: „Oni su najprljaviji od svih božjih stvorenja. Ne peru se pošto su se ispraznili i pomokrili i ne peru si pošto su pustili seme. Ni ruke ne peru posle jela. Da, oni su kao zalutali magarci.“

Prema časopisu Vajat – Godišnjak Noridijskog muzeja i Skansena (Fataburen – Nordiska museets och Skansens årsbok) za 1970. godinu, toalet-papir je uveden u Skandianviju oko 1880. godine. Pre toga je u finijim krugovima bilo uobičajeno da se koristi komad lanenog platna, dok su obični ljudi koristili travu, mahovinu ili lopaticu.

Ponekad su se koristile lopatice zabodene u rupu u zidu nužnika, i mogao je da ih koristi ko god je hteo. Korišćene su u celoj Skandinaviji, i takve nužničke lopatice postoje u pojedinim muzejima, pa i u norveškom etnografskom muzeju Majhaugen.

Švedski pisac Per Olov Enkvist (Per Olov Enquist, 1934) daje dobar prikaz čistoće u romanu Odlazak muzikanata.10 Radnja u ovom odeljku se odigrava početkom ovog stoleća: „Obaveštenje da su pronašli ujka Arona donela je Ana-Lena Vikstrem, a nju niko nije voleo. Svi su uvek govorili da nešto nije u redu s porodicom Vikstrem. Na primer, Vikstremovi su po više puta koristili nužničke lopatice. U to vreme, naravno, nije bilo papira, pa su se u nužniku brisali rascepljenim lopaticama. To je bio uobičajeno. Ali dok bi obični normalni ljudi bacili dole lopaticu prvi put kada bi je upotrebili, Vikstremovi su običavali da je stave na stranu i opet je upotrebe. Ako bi neko otišao onde kod njih, moglo se dogoditi da u kutiji nađe samo upotrebljene nužničke lopatice.“

Brisanje zgužvanim senom je bilo uobičajeno među dobrostojećim seljacima u Evropi, a mnogo je praktikovano i u manastirima. Tokom arheoloških iskopavanja ispod nužnika je pronađena mahovina, između ostalih mesta i ispod Keja u Bergenu. Mnogo znakova ukazuje da je bilo uobičajeno u nužniku držati kutiju s mahovinom. Mahovinu je bilo lako nabaviti i lako koristiti.

U Americi su oguljeni klipovi kukuruza mnogo korišćeni u celoj zemlji. Znamo i da su pojedine vlasnike plantaža u danskim kolonijama na Zapadnoindijskim ostrvima pratili crni robovi kada su išli u nužnik. Njihov zadatak je bio da svog gospodara obrišu metlicom od perja.


Zelenika ima bodljikave listove i to joj je, dalo posebno mesto u „istoriji brisanja stražnjice“ kroz sledeću frncusku rečenicu: „Le houx est le bois le plus noble ; parce qu’on ne s’est jamais torche avec ses feuilles.“([Zelenika je najotmenija od sveg drveća jer niko se nikada nije obrisao njenim lišćem.)


Jedna stariju ženu iz okruga Severni Trendelag, ispričala je da su u nedostatku nečeg boljeg često koristili bujnu vegetaciju oko poljskog nužnika. Ali morali su da paze da ne uhvate koprivu!

Najuobičajeniji način brisanja pre doba toalet-papira verovatno je bio prst.

Na zidovima je često bilo tragova jer su mnogi najradije koristili prst i zatim ga brisali o zid.

Lejv Johanson (Leiv Johansson) piše 1927. godine u delu O čistoći u Frostvikenu  o oblasti Jemtland:

„Nema baš tako mnogo godina kako je umrla jedna starica koja se zbog tadašnje urednosti u tome hvalila kako nikada nije koristila ništa drugo do kažiprsta. A zacelo nije bila jedina.“

Lejv Johanson dalje kazuje da je bilo uobičajeno imati jednu gomilu udvorištu na koju su bacani otpaci i đubre. Ona je korišćena i za nuždu. Sve do 1918. godine viđao je više takvih gomila u oblasti Ongermanland:

„Na jednom imanju gde sam stanovao dogodilo se da sam slučajno iznenadioćerku iz te kuće, devojku od 17–18 godina, kako čuči uz ivicu gomile… Devojka nije ni najmanje delovala užasnuto. Sasvim mirno je ustala, obrisala se na baš isti način kao i žena iz Frostvikena i ušla u kuću. I ja sam, ne baš bez snebivanja, ušao u kuću jer sam se bojao da će devojci biti neprijatno zbog mene, ali nijednim pokretom nije pokazala ni naznaku toga.


U prvom izdanju romana Izbeglica prelazi svoj trag iz 1933. godine Sandemose piše i sledeće:

„Čovek bi prestao da pere telo kada bi postajao dovoljno ozbiljan da više ne trči da se kupa u fjordu kao kakav dečak. Jedna dama je često govorila: Ja ću se večeras oprati do dekoltea. Na jednom brodu sam doživeo sledeće. Sedeli smo i zabavljali se na ne baš neuobičajen način ogovarajući nekog odsutnog. Onda je jedan rekao: On je u svakom slučaju čistunac. Da, uzviknu jedan drugi, ala i jeste!

Svako božje veče pere dupe! Neko vreme smo zurili u jednu takvu neverovatnoću dok se jedan treći nije dosetio reči koje su razrešile stvar. Rekao je s ozbiljnom odvratnošću: Kakva svinja!“


 

SRPSKA KRALJEVSTVA U SREDNJEM VEKU

09/09/2017

KLAUDIJA SEVERA, SREĆAN ROĐENDAN!

09/09/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *