BITKA KOD CIBALA, 8. oktobar 316. godne n. e.

Autor: Nikola Keravica

Konstantinovi verni Kornuti i Brakijati uzvikivali su svoj zastrašujući bojni poklič baritus, hrabreći se tako pred sudar sa Licinijevim legionarima. Ovi su, opet, prekaljeni u borbama na dunavskom limesu, napredovali, nimalo zaplašeni onim što su čuli.

 

Licinije je za mesto bitke odabrao je okolinu grada Cibala (lat. Cibalae, danas Vinkovci). U ono vreme Cibale su bile razvijen grad na raskrsnici puteva koji su povezivali Sirmijum (lat. Sirmium, danas Sremska Mitrovica) sa zapadnim delom Carstva i važnom rečnom lukom u Sisciji (lat. Siscia, danas Sisak) i Mursom (lat. Mursa, danas Osijek). Na samom početku ovo je bila bitka isključivo između pešadinaca. Izgleda da su vojskovođe procenile da je uputno da konjicu sačuvaju za odlučujuću fazu bitke i zato su konjanici bili samo posmatrači okršaja. Linija sudara pešadije pomerala se čas na jednu čas na drugu stranu. Ubrzo je postalo jasno da se Konstantinovi ratnici uspešno brane i da malo-pomalo potiskuju protivničke legionare. Licinijevi pešadinci bili su potisnuti celom dužinom fronta. Krećući se onako kako je tok bitke nametao, obe vojske našle su se na otvorenoj ravnici ­– idealnom bojnom prostoru za upotrebu konjice, što je Konstantin odmah iskoristio.

Izgledalo je da ne postoji mesto na koje bi se Licinijevi ratnici sakrili od udara kopalja i oštrica mačeva Konstantinovih konjanika. Ali, bitka je bila daleko od završetka. Licinije, vojskovođa koji je umeće ratovanja učio od Proba i Dioklecijana, poslao je svoje teške konjanike da zaustave ili bar uspore protivničke, dok se sam angažovao na uređivanju poljuljanih redova pešadije. Konjički okršaj trajao je kratko. Konjanici obe strane brzo su se povukli, tražeći sigurnost iza linija svoje pešadije. Ponovni okršaj legionara bio je ogorčeniji i trajao je mnogo duže nego prethodni. Licinijevi ratnici su se, posramljeni zbog olakog odustajanja prilikom prvog napada, borili sa više žara i stamenosti. Konstantinovi ratnici pritiskali su i napadali nošeni željom da ponove prethodni uspeh i tako dokažu svoju nepobedivost.

Kako se bližila noć, svestan da je za njega najgore da se Licinije sa vojskom neporažen povuče iz bitke, Konstantin je odlučio da lično učestvuje u okršaju. Okupio je i poveo u juriš svoje elitne konjanike, napavši s desnog krila umorne Licinijeve borce. Ovo je bio prelomni trenutak bitke. Licinijeve vojnike napustila je i hrabrost i snaga. Ubrzo se njihovo odstupanje pretvorilo u bežanje prema logoru i gradskim kapijama. Samo su tama noći i zamor onih koji su ih progonili mnoge spasili od pogibije. Veliki broj Licinijevih pešadinaca i deo najteže oklopljenih konjanika, katafrakta, ostao je na bojnom polju. Bitka je bila završena.

Obe vojske su se povukle u svoje logore – Konstantinova u slavljeničkom raspoloženju, Licinijeva u muku poraženih. Licinije je tokom noći napustio logor, praćen konjicom i odabranim pešadincima, i uputio se brzim maršem prema nedalekom Sirmijumu. Jutro je zateklo bojno polje prepuno poginulih ratnika, prazan Licinijev logor i grad Cibale koji je širom otvorio kapije pobedniku. Prema jednom od izvora, Licinije je u ovoj bici izgubio oko 20.000 ratnika, dok se Konstantinovi gubici ne pominju. Broj stradalih u Licinijevoj vojsci svakako je preuveličan. Mnogo je bliže istini da je to ukupan broj poginulih i ranjenih vojnika na obe strane, pri čemu je žrtava nesumnjivo bilo daleko više na strani poraženog. Sama činjenica da Konstantin nije mogao da spreči Licinija da se naknadno povuče potvrđuje da i njegovi gubici nisu bili zanemarljivi.

Zenobija, kraljica Palmire

08/10/2017

Kreiranje (nove) povesti na osnovu „pouzdanih” glasina

08/10/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *