Rođendan je građanina Dantona!

 

Trg ispred Bogorodičine crkve u Remsu, oko osam časova ujutru 11. juna 1775, bio je more u kome su se talasale hiljade glava. Žive boje vojničkih uniformi unosile su vedrinu među tamniju odeću buržuja i običnog naroda. Jedan deo sveta proveo je noć pod vedrim nebom u nadi da će se dočepati najboljih mesta. Balkoni i svi prozori dati su veoma skupo pod kiriju. Po njima su otmene žene i bogate buržujke razastrle novu odeću i povešale tepihe koji su se lelujali. Čak su i krovovi bili zaposednuti uz pomoć lestvica. Ceo ovaj prizor bio je nalik na cirkus krcat na svim galerijama i do neba ispunjen gledaocima koji su žagorili. Srećom, vreme je bilo izvanredno, čak pretoplo. Ispred ulaza u katedralu načinjen je u visini vrata, tj. znatno iznad zemlje, pokriven hodnik sa stubovima neogrčkog stila, što je jako odudaralo od stare i izvanredne filigranske gotike crkve. Ovaj pokriveni hodnik protezao se do nadbiskupovog dvora, gde je mladi kralj Luj XVI stigao dva dana ranije.

Očekivalo se da će uskoro, idući na krunisanje, tuda proći, jer je pre nekoliko trenutaka jedna povorka otišla po njega. Odjednom snažno udariše zvona i zatresoše se visoke čipkaste kule, a svi im zvonici u gradu odgovoriše. Gomila se uskomeša. Jednog vojnika doguraše do stubova hodnika, on opsova, zatim se nasmeši. Skoro u istom času vojnik oseti kako ga neko vuče za kraj kaputa.

– Gospodine vojniče, gospodine vojniče, hoćete li mi pokazati kralja? Vojnik se okrenu i spazi, skoro među nogama, dečaka koji se dotle bio došunjao gotovo puzeći.

– Ubibože, drskog li stvora – uzviknu on. – Gledaj, ako imaš oči.

– Ali… ja nikada nisam video jednog kralja. I nikada ga možda neću videti.

Dečak se podiže. Nosio je okraću haljinu svu umrljanu i prašnjavu,koja je morala biti crne boje. Kosa mu je bila razbarušena. Opšti izgled odavao je dečaka od petnaest ili šesnaest godina, ali izbrazdanom i rošavom licu nije se mogla odrediti starost. Vojnik se trže.

– Prijatelju, prevario si se i u pogledu mesta i u pogledu dana. Tek kroz dva dana, i to iza opatije Sv. Remija, njegovo će veličanstvo dodirivati škrofule bolesnika. Oči dečakove sevnuše od ljutnje.

– Ja nemam škrofule. Nisam bolestan. Došao sam pešice iz Troa da vidim kako prave kralja. Mislim da na to imam pravo.

– Iz Troa! Ima 28 milja… Vidi momčine, ti zaslužuješ da gledaš do mile volje. Samo, imaš sreću što kraljica ovuda ne prolazi!

– Zašto?

– Zato što ti ne bi dozvolili da tu stojiš. Zabranjeno je boginjavima da se pojave pred kraljicom. Ako je u drugom stanju, pretpostavimo, to bi moglo škoditi prestolonasledniku.

On se grohotom nasmeja. Dečak steže pesnice.

– Polako, dete! Neću da te uvredim.

– Gospodine, je li ovo kralj?

– Ne, kralj oružja samo. – Zatim je nastupao glavni ceremonijalmajstor s načelnikom viteškog reda, gospodinom markizom De Dre Brezeom, koji je nosio komandantski štap.

– Oh! oh! A ovi u dugačkim togama od crnog satena oivičenim zlatnim trakama, s plavim konopcima?

– Vitezovi Svetog duha. A ovo šuštanje čipki i bele svile – paževi!

Potom prođoše pet njih u ljubičastim haljinama i plaštovima, sa krunama na glavi. Reklo bi se pet vladara. To su bili kraljevski doglavnici sa čuvarom državnog pečata u crvenim haljinama, purpurnim plaštovima i zlatnim kapama na glavi. Između dvojice gardista jedan pogureni starac jedva je koračao hramajući, držeći nebu okrenut vrh velikog mača sa amblemom francuskih kraljeva.

– To je stari maršal De Klermon Toner, koji zauzima najviši vojni položaj. Ima 86 godina.

Zatim, jedan veliki prazan prostor i jedan mlad čovek, sam. To je bio debeo mladić od dvadesetak godina, koji je išao klateći se, bez otmenosti. Lica dosta prostog, velikog nosa, izbačene donje usne, očiju okrenutih nadole, nalik na čoveka koji se u sebi moli bogu. Nosio je dugačku haljinu od srebrnog platna, običnog kroja i bez vezova, na nogama patike takođe od srebrnog platna, na glavi trorogi šešir od crnog velura, čiji je prevrnuti obod s leve strane bio pridržan dijamantima, a na vrhu se nalazile kita belog perja i crna perjanica.

– To je on – prošaputa redov, i udarom nadlanice obori šešir svog mladog druga.

Prizor tek što se završio, a hodnik se poče puniti mnoštvom ličnosti predstavljajući masu koja je sijala u zlatu, srebru, čipkama, veluru i svili, pretežno beloj, crvenoj i ljubičastoj. Tu su bili upravnik kraljevske ergele, kancelar, maršal dvora, upravnik dvorskih odaja, predvodnik skupštinske vlastele, vrhovni upravnik kraljevske garderobe. Pokazivali su ih u prolazu, ali mladić nije više slušao, nije više gledao. Njegov glas se začu tek pošto je poslednji telohranitelj prošao.

– Kralj je čovek kao svi ostali – reče on zamišljeno. – Ovaj čak i nije lep.

EVOLUTA IZMEĐU DVA SAJAMA

26/10/2017

EVNUSI U VIZANTIJI

26/10/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *