Slavan i slomljen

 

Zamalo da odustane!
Nedostajalo je samo malo pa da ostavi sve i ponovo pobegne. Mislio je da će umreti. Možda je to i želeo.

Papa Julije II nametnuo je Mikelanđelu drugi zadatak, ništa manje neočekivan i još opasniji. Slikaru koji se ništa nije razumevao u tehniku fresko slikanja naredio je da naslika svod Sikstinske kapele. Skoro bi se reklo da mu se sviđalo da naručuje nemoguće, a Mikelanđelo je to morao da izvršava.

Džinovski rad otpočeo je 10. maja 1508. Turobne godine — najturobnije i najuzvišenije u celom ovom životu! Ovde vidimo celog onog legendarnog Mikelanđela, junaka Sikstinske kapele, onog čija grandiozna slika ostaje i treba da ostane urezana u sećanju čovečanstva. Patio je užasno. Njegova tadašnja pisma svedoče o strašnoj malodušnosti koju ne može da suzbije svojim božanskim mislima:

„Duhovno sam malaksao: ima već godinu dana kako od pape nisam primio ni groša: od njega ništa i ne tražim, jer moj rad ne odmiče dovoljno da bi mogao da opravda nagradu. To dolazi usled teškoća prilikom rada, a i zbog toga što to nije moje zanimanje. Tako gubim svoje vreme bez ikakvih rezultata. Neka mi Bog bude u pomoći!”

Takva je bila atmosfera nezahvalnosti i zavisti u kojoj se Mikelanđelo svađao, okružen nedostojnom porodicom koja ga je mučila i ogorčenim neprijateljima koji su ga vrebali računajući sa njegovim neuspehom. A on je u to vreme izvršavao herojsko delo — Sikstinsku kapelu. Ali po cenu kakvih očajničkih napora! Nedostajalo je samo malo pa da ostavi sve i ponovo pobegne. Mislio je da će umreti. Možda je to i želeo.

Papa se žestio zbog njegove sporosti i tvrdoglavosti kojima je od njega skrivao svoj rad. Njihovi ponosi sudarali su se kao olujni oblaci. „Jednog dana”, priča Kondivi, „kad ga je Julije II upitao kada će dovršiti kapelu, Mikelanđelo mu odgovori po svom običaju: ‘Kada budem mogao’. Naljućen, papa ga udari svojom palicom, ponavljajući: ‘Kada budem mogao! Kada budem mogao!’ Mikelanđelo otrča kući i otpoče da se sprema da napusti Rim. Ali Julije II posla mu brzo izaslanika koji mu je doneo 500 dukata, umirio ga kako je umeo i izvinio je papu. Mikelanđelo je primio izvinjenje.”

Ali već idućeg dana počinjali su ispočetka. Jednog dana papa mu gnevno reče: „Zar želiš da zapovedim da te bace sa tvoje skele?” Mikelanđelo je morao da popusti: naredio je da se skela ukloni i, na Dan Svih svetih 1512. godine, otkrio je delo. Uzbudljiva i turobna svečanost, koja dobija zagrobne odbleske Dana mrtvih, dobro pristaje za osvećenje ovog stravičnog umetničkog dela, punog duha božjeg koji sve stvara i sve ubija, sveuništavajućeg boga, u koga se sručuje, kao uragan, sva moć života.

Mikelanđelo je izašao iz ovoga herkulovskog posla slavan i slomljen. Držeći mesecima glavu zabačeno, da bi mogao da slika svod Sikstinske kapele, „toliko je pokvario vid da je dugo posle toga mogao da čita neko pismo ili da gleda neku stvar samo ako ih je držao nad glavom da bi bolje video”.

 

EVNUSI U VIZANTIJI

01/11/2017

teški smorovi, br*t, realno

01/11/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *