teški smorovi, br*t, realno

Piše: Iva Radović

Nastava srpskog jezika zastupljena je sa najviše časova u školskom kalendaru; iako i u programu i nastavnicima ima manjkavosti, uglavnom se ostaje pri tome da sopstveni jezik valja dobro naučiti.

Taj se jezik sa svih strana ruži, kvari i krnji. Dobro obrazovane i pripremljene radijske i televizijske spikere, urednike i voditelje zamenili su momci iz kraja i polaznice tečajeva manekenstva, učiteljice fitnesa; kontroverzni biznismeni i dobitnici na loto-u. Tokom devedesetih godina, procvatom piraterije, pojavilo se i tušta i tma samokrunisanih prevodilaca — čija su sočinenija mogla biti predmet posprde u lingvističkim krugovima, ali su neosetno ulazila u pamćenje, pa i upotrebu.

Na privatne televizijske kanale nahrupile su spodobe nepoznatog zanimanja i porekla, koje su za tili čas osvojile potpuno nezasluženo interesovanje. Njihova sposobnost sporazumevanja mogla bi se uporediti sa onom kakvom je raspolagala Eločka Ščukina iz romana Dvanaest stolica Iljfa i Petrova: „Šekspirov jezik broji, kažu stručnjaci, dvanaest hiljada reči. (…) Eločka se sasvim lepo snalazila i sa trideset”.

Knjižare i antikvarnice ustupale su mesto šljaštećim supermarketima vulkanskih i plavetnolagunskih knjiga. Podsmevali smo se kupovini knjiga „na metar” — naime,  enciklopedije, izdanja „Plave ptice”, Nolita ili Srpske književne zadruge nekada su krasile police naših domova, pa im je pretila opasnost da ih, možda, neko i pročita. Sada se knjige kupuju „tri za crvenu plus četvrta gratis”, na akcijama, uz novine, na trafikama, u bakalnicama i samouslugama, autori se množe geometrijskom progresijom, kao i prevodioci. Rečnik Eločke Ščukine postaje uobičajen.

Umesto dva dnevna lista za zahtevnije čitaoce i dva „za mase” (ne ulazim u političku orijentaciju), na trafikama nas čekaju tone i tone toaletne hartije našljapane najogavnijim bljuvotinama, koje se lažno predstavljaju kao — novine.

Upropašćenim, sirovim, siromašnim, zagađenim jezikom okruženi smo od jutra do mraka, gde god da pogledamo, šta god da oslušnemo. Umesto da se obogaćuje, jezik se zagušuje tuđicama, pozajmljenicama, vulgarizmima, pogrešno prevedenim stranim rečima i pogrešno shvaćenim domaćim. Upornim ponavljanjem, greške postaju norma, pa će vam danas uglavnom reći da je patetičan — jadan, konformista — onaj koji voli komfor, a prizeman — onaj koji se nije uzvisio i postao snob. U globalu, realno će ispoštovati vašu potrebu za strategijom marketinga i kreiranjem iventa obzirom na merdžovanje vašeg hjuman risorsinga sa kreativnim kopirajtingom. Jezik je besmislen, ali zvuči i zveči, blešti, ostavlja pompezan, užurban, poslovan utisak.

A s druge strane, svakodnevno saobraćanje sa ljudima olakšano je mobilnom telefonijom, internetom i društvenim mrežama. Moderne Eločke danas raspolažu silom emotikona, smajlija, stikera, GIF-ova, kojima je moguće izraziti i najtananije čuvstvo, (lajkovati reakciju stikerom na retardirani čelindž ili distrek).

Nastava maternjeg jezika izvodi se u ratnim uslovima, jezik se davi u rovu punom blata. Profesori i učenici jedni druge ne razumeju. Ako je do sada postojalo uverenje da je makar nastava srpskog jezika (mada okoštala i neadekvatna) — neophodna, sada se i to dovodi u pitanje.

— Šta će mi, brate, srpski? — čula sam nedavno.

— Treba učiti engleski, nemački jezik — objašnjavao je dalje junoša — pa da se ide preko.

Ovo ne govore tek tuke viđene da budu starlete i megatrendaši, nego inteligentna, vredna, ambiciozna deca. Valjalo bi te nove ljude posmatrati kao što antropolog proučava nepoznatu kulturu, uzimajući u obzir okolnosti u kojima su nikli i mrak u kojem su posezali za svetlom.

Stasali su na razvalinama jedne mrtve civilizacije na koju se hvatala mahovina, gledali su kako se generacija njihovih roditelja pretvara u olupine nagutane bensedinima. Koliko puta su čuli da je škola glupost, da su nastavnici budale, da im polovina podataka koji im se ulivaju u glavu nikada neće trebati, da je važno kako se u životu snađeš, da treba koristiti prečice? Za uverenje da je važno samo ono što se može iskoristiti, dobijaju potvrdu od roditeljskog, a često i od javnih autoriteta. Slušala sam univerzitetskog profesora koji govori o tome da bi proučavanje narodne epske poezije trebalo ukinuti. Šta imaš danas od „Uroša i Mrnjavčevića” (i od moralnih preporuka, pretpostavljam, iskazanih u toj pesmi)? Zar se ne veliča neprestano vrednost upotrebljivog nasuprot enciklopedijskom znanju? Oni su, pametni kakvi jesu, shvatili da je važno samo „u se, na se i poda se”.

Važno je biti privlačan, fit i seksi, važno je biti primećen. Važno je biti važan, važno je da se to isplati. Važno je raspolagati zlatnim kavezom, ili biti u njega smešten; važno je da sav sjaj bude vidljiv. Važno je da sve što umeš i znaš, unovčiš. Važno je da se dobro prodaš i da svoje talente dobro iskoristiš, inače koji će ti moj, brt? U njihovom, surovo kompetitivnom svetu, morale su da, kao balast, budu odbačene preživele vrednosti poput intelektualne gladi, stvaralačke strasti, potrebe za znanjem, da se škartira kao overweight potraga za svrhom i smislom, ljubav, privrženost, empatija, poštovanje, ljubaznost, otvoren duh, erudicija. Mladi bogalji stupili su u život zamenjujući te ljudske nesavršenosti titanijumskim zglobovima seksa umesto ljubavi, koristi umesto smisla, novca umesto… Pa, umesto svega. Oni su — barem neki od njih — bez sumnje, sjajno potkovani stručnjaci, masteri, doktori. Oni su idiot-savanti kojima često nedostaju temeljne informacije — jer im ni za šta nisu bile potrebne. Oni su zamenili stvarna osećanja kontrolisanim padanjem u dert uz viski i tompus, ili zaljubljivanjem u brendirane cipele. Oni su savršeno prilagođeni nakaznom svetu u kojem su odrasli, nastalom sparivanjem palanačkog sitnodušja sa zapadnjačkom, kapitalističkom pragmatičnošću. Poučeni našom zavidljivošću, našim besom koji se postepeno izduvao u rezignaciju, našim razočaranjem, našom demonstracijom nemoći, oni su shvatili da ništa nije previše nisko ili nedostojno, i da nema vrednosti izvan materijalnih, opipljivih. I šta će im, onda, neka trivijalnost, poput pravopisa, kad ima ko da piše i ispravlja pismene, maturske i diplomske radove, pa i doktorske disertacije ako treba, dok se oni bave nečim važnijim, nečim što se isplati?

msm netreba im nizašta realno

Kao dinosaurusi, izumiru ljudi koji na internetu koriste interpunkciju jer im je to, naprosto, navika, pa bi ih malo slovo na početku rečenice žestilo kao opušten lastiš na rublju. Posustaju ljudi koji se trude da jezik bude ne samo razumljiv nego i lep, pisci koji nisu tek bukači sa ćoška.

No, treba ima imati veru i u žilavost i snagu jezika. On će se opirati nestajanju, koprcaće se u dobrim knjigama i predavanjima umešnih profesora, budiće se u dečjim pitanjima: „Šta je ovo? Kako se ovo zove? Zašto se kaže — terati mak na konac?”

A biće i nas koji i u jeziku teramo mak na konac, jer smo teški smorovi, brt, realno.

Iva Radović

 

 

Slavan i slomljen

03/11/2017

U jutro 4. novembra...

03/11/2017

One Thought on teški smorovi, br*t, realno

  1. Spreman sam da se složim sa vama. Medjutim, znam djake pešake, koji su dnevno prelazili po 10 i više kilometara po svakojakom vremenu, i postali vrhunski profesionalci u svom poslu ostajući pri tom i kvalitetni ljudi. Sredina, ambijent, porodica, škola, sve je to važno. Znam ljude koji su otišli. Znam i one koji su se vratili, kao i one koji nikada neće otići. Sve je individualno. Znate li da je Andrić (Ivo) još tridesetih godina prošlog veka napisao : došlo vreme kad pametni zaćuti, budala progovori a fukara se bogati… Nije li to slika i današnjeg vremena? Ja sam od ovih koji su otišli pa se vratili.

    Reply

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *