Kratkotrajna oluja

iz knjige Sofija Kovaljevska

susret sa Fjodorom M. Dostojevskim

 

U Petrogradu je Anjuta napisala pismo Dostojevskom i pozvala ga da dođe u posetu. Fjodor Mihajlovič došao je još istog dana. Njegova poseta nije uspela. Vasilij Vasiljevič nije imao poverenje u književnike. Mada je dozvolio Anjuti da se upozna s Dostojevskim, ženu je upozorio da ne skida očiju s ćerke. I Jelizaveta Fjodorovna ih nije ostavljala nasamo. Kad bi morala zbog nečeg da izađe, stare tetke Nemice su pod nekim izgovorom ulazile, sedale na otoman i ostajale do kraja posete.

Anjuta je bila ozlojeđena što poseta nije ispala onako kako je ona zamišljala. Dostojevski se zbunjivao i ljutio. Jelizaveta Fjodorovna je uzalud pokušavala da zapodene razgovor, osmehujući se najljubaznije Dostojevskom. Ali zaćutala je pošto je Dostojevski odgovarao kratko i namerno grubo. Posle pola sata on je otišao, ne pruživši nikome ruku i nevešto se poklonivši. Anjuta je pobegla u svoju sobu i zaplakala.

Posle pet dana Dostojevski je opet došao. U kući nije bilo nikoga osim Anjute i Sonje. Uzeo je Anjutu za ruku i posadio je pored sebe na divan. Razgovarali su kao dva stara prijatelja, smejući se i prekidajući jedno drugo. Sonja je sedela pored njih i nije oka skidala s pisca. Bio joj je zanimljiv i to se odražavalo na njenom pokretljivom licu, gorelo u njenim divnim očima.

— Imate divnu sestricu! — neočekivano je rekao Dostojevski.

Sonja je pocrvenela, a Anjuta počela da priča Dostojevskom kako je pametna devojčica njena mlađa sestra. Nije prećutala ni da Sonja piše stihove i donela je svesku s njenim poetskim blagom.

Neprimetno su proletela tri sata. U predsoblju je odjeknulo zvonce. Vratila se majka. Ona se uplašila videvši da strašni književnik sedi sam s njenim ćerkama. Ali devojke su počele da je ljube, ona je omekšala i čak pozvala Dostojevskog da ruča s njima. Tako je počelo prijateljstvo pisca s porodicom Krjukovskih.

Fjodor Mihajlovič je dolazio tri-četiri puta nedeljno i, ako nije bilo stranih osoba, ponašao se vrlo prirodno i pričao razne zgode iz svog života.

Pritajivši dah, Sonja je slušala kako on opisuje poslednje trenutke pred pogubljenje, pre nego što stigne vest o pomilovanju. Bila je puna strahopoštovanja ne samo zbog njegove genijalnosti već i zbog patnji koje je preživeo.

Stalno je mislila o njemu. Ostavši sama, ponavljala je sve što je govorio prilikom poslednjeg susreta, trudeći se da shvati i razvije svaku njegovu slučajno izrečenu misao. Satima je mogla da sedi i zamišlja sebe u zatvoru pored Dostojevskog, dopunjujući u svojoj mašti mnoge epizode iz njegovog privatnog života, koje je uzgred spomenuo.

Kratko vreme pre odlaska Jelizaveta Fjodorovna došla je na ideju da pozove svoje stare poznanike i prijatelje na oproštajnu večeru. Sakupilo se veliko i šaroliko društvo. Među gostima su bili supruga i kći ministra Miljutina, važan činovnik — Nemac, neki propali baltički posednici, nekoliko uvaženih udovica i starih devojaka, nekoliko akademika — prijatelja dede Šuberta.

Dostojevski je došao u loše sašivenom fraku i počeo da se ljuti čim je prekoračio prag salona. Jelizaveta Fjodorovna požurila je da ga upozna sa svim svojim prijateljima, dok im je on okretao leđa i mrmljao nešto nerazgovetno. Ali najstrašnije je bilo što je uhvatio za ruku Anjutu, odveo je u ugao i po svemu sudeći nije nameravao da je pušta otuda cele večeri. To je bilo suprotno pravilima pristojnosti. Anjuta se osećala nelagodno. Majka je bila van sebe i bez obzira na svoju krotkost bila je prinuđena da oštro upozori Dostojevskog: „Izvinite, Fjodore Mihajloviču, ali ona kao domaćica mora da posveti pažnju i drugim gostima”.

Najviše se Dostojevski ljutio na rođaka gospođica Krjukovskih — mladog gardijskog oficira Andreja Ivanoviča Kosiča, lepog, pametnog, obrazovanog, koji je koristio pravo rođaka i umereno se udvarao Anjuti, dajući na znanje da je ima u vidu.

Mašta Dostojevskog stvorila je dramatičnu predstavu — roditelji hoće da udaju Anjutu za tog lepotana protiv njene volje! Počeo je da negoduje i izgovorio mnogo grubih reči na račun mamica koje samo misle kako da što bolje zbrinu svoje ćerke. Zavladalo je opšte zaprepašćenje. Nekoliko trenutaka su svi ćutali, a zatim užurbano poveli razgovor, trudeći se da zataškaju neprijatnost. Dostojevski se zavukao u ćošak i nije progovorio više ni reč.

Od te neuspele večeri Anjuta je izmenila svoj stav prema Dostojevskom. Prestao je da joj imponuje. Dobila je želju da ga draži i da mu protivreči. Između njih je dolazilo do prilično neprijatnih peckanja, u kojima je poslednju reč imala Anjuta. Najčešće su raspravljali o nihilizmu. Dostojevski je govorio da je današnja omladina tupava i nerazvijena, da su joj naviksane čizme draže od Puškina. Anjuta je znala da ništa ne može tako da razbesni Dostojevskog kao nepoštovanje Puškina. Zato bi spokojno procedila:

— Da, Puškin je danas zaista zastareo.

Što su se više kvarili odnosi između Anjute i Fjodora Mihajloviča, to je više jačala Sonjina simpatija prema njemu. Potpuno je potpala pod njegov uticaj i nije krila da je ushićena njime. Dostojevski je primetio njeno vatreno poštovanje i često je stavljao kao primer Anjuti:

— Vi imate bednu, ništavnu dušicu — govorio je. — Vaša sestra je nešto sasvim drugo. Ona je još dete ali me savršeno razume. Ona ima osećajnu dušu.

U ushićenju Sonja ne bi marila ni da je na komade iseku. Pomalo se stidela što se raduje nesuglasicama između Dostojevskog i sestre, ali je ljubomora gušila grižu savesti. Verovala je da je dostojnija Fjodora Mihajloviča. Jednom je on pohvalio njen izgled, rekavši Anjuti: „Vaša sestra će vremenom biti daleko lepša od vas. Lice joj je izražajno a oči ciganske”. Sonji se prohtelo da sazna šta o tome misli Anjuta. Uveče u spavaćoj sobi, dok je sestra češljala kosu i plela kike za spavanje, devojčica je rekla što je mogla ravnodušnije:

— Kakve smešne stvari je govorio danas Fjodor Mihajlovič!

— A šta to — rasejano je upitala sestra.

— Da su mi oči ciganske i da ću biti lepa — odgovorila je Sonja, pocrvenevši.

Gledajući lukavo sestru, Anjuta je zapitala:

— A ti veruješ da Fjodor Mihajlovič misli da si ti lepa, lepša od mene?

— Ima raznih ukusa — dobacila je ljutito Sonja.

— Da, ima čudnih ukusa — primetila je Anjuta i zaćutala.

Sonja je i dalje razmišljala. Možda ona više odgovara ukusu Fjodora Mihajloviča nego njena sestra? U mislima se obraćala Bogu: „Gospode bože moj, neka se svi, neka se ceo svet ushićuje Anjutom. Učini samo da za Fjodora Mihajloviča ja budem najlepša!” Međutim, posle nekoliko dana život joj je naneo prvi udarac. Dostojevski je voleo muziku. Sonja je pak učila da svira na klaviru bez nekog naročitog oduševljenja. Ali pošto je počela da uči sviranje u petoj godini, u petnaestoj je vladala solidnom tehnikom i pristojnim „tušeom”. U prvim danima poznanstva sa Dostojevskim ona mu je svirala varijacije na motive ruskih pesama. Fjodor Mihajlovič je bio u lisrkom raspoloženju i jako je hvalio. Sonja je zamolila majku da joj uzme dobru nastavnicu i za tri meseca postigla je velike uspehe i pripremila iznenađenje Dostojevskom — naučila je za njega Betovenovu Patetičnu sonatu.

Pet-šest dana pre odlaska u Palibino majka i tetke su otišle na ručak kod švedskog poslanika, a Sonja i Anjuta su ostale same kod kuće. Došao je Dostojevski — raznežen. Sonja je sela za klavir i počela da svira. Bojeći se da ne pogreši, pazila je samo na note i nije primećivala šta se oko nje dešava. Kada je završila sviranje i zavalila se u stolici očekujući pohvale i sa prijatnim sazanjem da je dobro svirala, odjednom oseti neobičnu tišinu.  Osvrnula se. Soba je bila prazna.

Srce joj se steglo i obuze je neko neprijatno osećanje. Potrčala je u susednu sobu — nigde nikoga. Podigla je zavesu i pogledala u mali salon. Tamo su sedeli na malom divanu jedno pored drugog Fjodor Mihajlovič i Anjuta.  Sestru je zaklanjala senka od abažura na lampi. Osvetljeno lice Dostojevskog bilo je bledo i uzbuđeno. Držao je Anjutu za ruku i, nagnuvši se prema njoj, govorio strasnim šapatom:

— Draga moja, Ana Vasiljevna, shvatite, volim vas od prvog trenutka našeg susreta. Još u pismima sam to predosećao. I ne volim vas kao prijatelj, već strasno, celim bićem…

Sonji se smrklo pred očima. Obuzelo je osećanje gorke usamljenosti, bola, uvrede. Spustila je zavesu i odjurila u svoju sobu. „Sve je gotovo”, govorila je očajno. I mada nije bila svesna šta je zapravo gotovo, bacila se napola svučena u krevet i zaplakala, ljuteći se što Anjuta ne dolazi da je uteši. Znači, Anjuta i ne haje za nju pa makar i umirala. Njoj se prohte da umre i bi joj neiskazano žao same sebe. Da li da otrči u salon i da im kaže neku drskost? Ali u mraku nije mogla da nađe razbacanu odeću i ponovo je zaplakala.

Očajanje je smenila nekakva okamenjenost. Uskoro je u sobu ušla Anjuta. Sonja se okrenula ka zidu. Anjuta je pokušala da povede s njom razgovor, ali Sonja nije odgovarala.

Te noći devojčica je usnila lep san. Kao i uvek u životu kada bi se na nju sručila kakva nesreća, sanjala je lepe snove, koji kao da su joj namerno dolazili da joj trenutak buđenja učine još težim.

Ceo sledeći dan očekivala je šta će se desiti. Sestru nije ni o čemu pitala. Anjuta je isprva htela da se pomazi, ali je Sonja grubo odgurnu.

Dostojevski nije došao na ručak. Uveče su otišli na koncert. Tek uveče devojčica je upitala Anjutu:

— Kada će ti doći Fjodor Mihajlovič?

Blagim glasom Anjuta je odgovorila:

— Pa ti ništa ne želiš da znaš, nećeš sa mnom da govoriš, duriš se.

U nastupu kajanja Sonja je pomislila: „Kako da je ne voli kada je tako divna? A ja sam pakosna i odvratna!” Zavukla se u Anjutin krevet, pribila se uz nju i zaplaka. Anjuta je milovala po glavi, a onda se nasmejala:

— Izmislila da se zaljubi! I to u koga? U čoveka koji je tri i po puta stariji od nje!

Te reči izazvale su tračak nade kod Sonje.

— Eto vidiš — nastavila je Anjuta, tražeći reči. — Ja ga, razume se, jako volim i silno poštujem. On je dobar, pametan, genijalan. Kako da ti to objasnim? Volim ga, ali ne onako kao on mene. Jednom rečju, ne volim ga tako da bih mogla da se udam za njega.

Sonja je počela da ljubi sestru, a Anjuta je nastavila:

— I sama se ponekad čudim što ne mogu da ga zavolim. On je tako dobar. Ispočetka sam mislila da ću ga možda zavoleti. Ali njemu nije potrebna žena kakva sam ja. Njegova žena mora da mu posveti ceo svoj život i samo o njemu da misli. A ja to ne mogu. Ja sama hoću da živim!

Žena Dostojevskog, Ana Grigorjevna, pisala je kasnije: „Kada sam se pet godina posle svadbe upoznala s Anom Vasiljevnom, odmah smo se sprijateljile i zavolele. Ispostavilo se da su potpuno opravdane reči Fjodora Mihajloviča o njenom istaknutom umu, dobrom srcu i visokim moralnim kvalitetima. Ali ništa manje ispravno nije bilo ni njegovo ubeđenje da njihov zajednički život ne bi bio srećan. Ana Vasiljevna nije bila onoliko popustljiva koliko je potrebno u svakom dobrom supružništvu, naročito u braku s tako prgavim i razdražljivim čovekom kao što je vrlo često bivao Fjodor Mihajlovič zbog svoje bolesti. Uz to ona se u to vreme suviše mnogo interesovala za borbu političkih partija i ne bi mogla da posvećuje dovoljno pažnje porodici…”

U Sonjinoj duši zavladao je mir. Fjodor Mihajlovič je došao još jednom da se oprosti, nije dugo sedeo. Ophodio se s Anjutom jednostavno, a Sonju je čak i poljubio. Njena tuga je bila zaboravljena. Putovanje je uklonilo i poslednje tragove prohujale oluje.

U Palibino Krjukovski su otputovali u aprilu. U Petrogradu je još vladala zima, a u Vitepsku su se potoci i reke izlivali iz korita. Sneg se topio.

Kasno uveče prolazili su kolima kroz četinare. Ni Sonja ni Anjuta nisu spavale. Ćuteći su udisale opojne prolećne mirise. Srca su im bila ispunjena mučnim iščekivanjem. U četinarskoj šumi je bilo mračno i pusto. Kada su izbili na poljanu, iza šume se pojavio mesec i oblio sve blistavom svetlošću. Devojke je obuzela beskrajna radost. Život ih je privlačio, mamio, tajanstven i divan, pun štedrih obećanja.

Sestre se zagrliše i osetiše kako su bliske jedna drugoj. Završilo se Sonjino detinjstvo.

 

U koži Vuka Brankovića (I)

11/11/2017

PRIGUŠENO ZVONO U FOAJEU

11/11/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *