PRIGUŠENO ZVONO U FOAJEU

(razgovor uoči predstave)

„Nebeska Aido božanska sliko!”

 

— Francuski arheolog Ogist Marijet, koji je već duže vremena živeo u Egiptu, napisao je kratku priču. U stvari, to je bila osnova budućeg libreta za operu Aida. Kako je Ogist Marijet imao i dalje dobre veze sa svojom otadžbinom, Francuskom, on se obratio prijatelju Kamiju di Loklu, Verdijevom libretisti Don Karlosa, tražeći saradnju, jer prvo ime poželjnih kompozitora, na listi Ismail-paše, bilo je — Đuzepe Verdi.

— I veliki maestro Verdi ubrzo je odgovrio Di Loklu?

— Naravno, 26. maja 1870. godine. Mesje Di Lokl, tadašnji direktor Opere komik (Opera Comique), dobija od Verdija pismo. Kompozitor piše: „Pročitao sam egipatski program. Dobro je sačinjen; sjajan je mise-en-scene (scenski raspored), i ima dve ili tri situacije koje su vrlo lepe, iako ne predstavljaju velike novine. Ali, ko ga je sačinio? Oseća se jedna vrlo iskusna ruka, koja vrlo dobro poznaje pozorište”.

— I…?, pričajte dalje, gosn Simiću!

— Samo polako! Posle mesec dana Verdi piše pismo svom prijatelju Đuliju Rikordiju: „… Di Lokl mi je poslao štampani program, sinopsis, rekavši mi da ga je sačinila jedna vrlo značajna ličnost, u šta ja ne verujem…”

— Dakle to je bio sinopsis, kratak scenario, od, ako se ne varam, 23 stranice, koji je Kamij di Lokl dobio od Ogist Marijeta?

— Tu se sada meša i Verdi i, najzad, pesnik Antonio Gislanconi, koji, konačno, uobličuje tekst. Tako je nastao libreto za Aidu.

— A šta je privuklo Verdija da komponuje ovu operu?

— Još 1850. pričao je meni, Slavku, lično Đuzepe Verdi, kako želi da potuče Majerbera „na njegovom terenu”, da napravi nešto veliko, i spektakularno, što bi masovno privuklo publiku. Jer Verdiju se dopadala pompezna francuska opera!

— Imam i ja jedno njegovo pismo, koje je on pisao Gislanconiju. Verdi tada već uveliko komponuje Aidu. Evo šta piše:

„… Na kraju, ja bih hteo da izostavim uobičajenu agoniju i izbegnem reči: ‘sačekaj me’, ‘mrtva’, ‘još živim’. Voleo bih nešto nežno, eterično, kratak duet, oproštaj od života.

Aida bi trebalo da nežno padne u Radamesove ruke. U međuvremenu, Amneris, koja kleči, pevala bi requiscant in pacem. Ja bih postavio ovu scenu da sebe bolje objasnim…”

— I on to čini od segmenta „La fatal pietra” do kraja opere.

— Tako je.

— Imam ja još jedno Verdijevo pismo!

— To ćemo ostaviti za kraj ovog večerašnjeg razgovora.

— A šta biste mi sada Vi rekli što ja ne znam?

— Na primer, Verdijev kontakt sa Ogist Marijetom.

— Znam, postojao je kontakt i dogovarali su se.

— Da li sve vreme ?

— Naravno.

— Netačno. Direktan kontakt je prekinut tokom komponovanja opere.

— Posvađali se?

— Ne polazite od sebe. Marijet se nalazio u Parizu radi pripremanja scenografije, binskih slika, kostima i ostalih rekvizita, prema sopstvenim nacrtima, ali na osnovu predstava sa egipatskih spomenika. Međutim, izbija nemačko-francuski rat, godina je 1871. Pariz je pod opsadom i sve veze su prekinute sa Santa Agatom (gde je Verdi boravio), Milanom i Kairom. Pošto su Verdiju bili potrebni podaci o drevnom Egiptu, on se obraća svom izdavaču i prijatelju Đuliju Rikordiju, s molbom da mu odgovori na sledeća pitanja:

— Mislite na onih šest?

— Pa ne znam baš koliko ih je bilo.

— Sada ja imam reč. Pitanje pod brojem:

Da li je kult bogova bio isključivo prema muškarcima? Da li se pod zemljom Etiopijom, u Marijetovom sinopsisu, podrazumeva oblast moderne Abisinije?  Kojem faraonu je odgovarao bezimeni kralj? Gde i kada su se praznovale svetkovine, misterije, Izis? Gde su se nalazili najznačajniji hramovi u Egiptu?  I na kraju, pod brojem:  Kolika je bila razdaljina između Tebe i Memfisa?

— Ja Vam se divim, gospodine Milutine, Vaše pamćenje je savršeno. Međutim, odmah mogu da Vam odgovorim na peto pitanje. Mnogi detalji u Marijetovom sinopsisu ukazuju da je bezimeni kralj odgovarao faraonu Ramzesu III. Bila je to dvanaesta dinastija, period 1198—1166. godina pre naše ere. Uostalom, prema egiptologu Žanu Iberu, ovaj faraon je uspostavio klasu dostojanstvenika, koju Marijet prikazuje u svom sinopsisu. Dotični faraon je morao često da se bori protiv naroda u južnom Egiptu.

— Poznato je, i ide u prilog Vašoj tvrdnji, da je Ogist Marijet nacrte za svoje kostime opere Aida radio prema crtežima iz grobnice faraona Ramzesa III. Imam još nešto ovde u džepu, pismo Kamija di Lokla, koji odgovara Verdiju na postavljena pitanja. Veliki Verdi je želeo da dobije što više obaveštenja radi pisanja scene u hramu kao i za trijumfalni marš.

— Da li je to pismo pisano u Parizu, 9. jula 1870. godine?

— Jeste.

— Čitam odgovor Di Lokla: „Ova igra, za koju ste pitali, izvodila se u dugim haljinama, laganim, svečanim ritmom. Prateća muzika bila je, verovatno, neka vrsta horskog pevanja. Bas, preko koga su išli visoki glasovi mladih soprana — dečaka. Ove igre prate harfe…”

— Gosn Slavko, moj tekst je isti.

— Naravno, kada ste ga fotokopirali.

— Dobro, u redu, ali o čemu sada ja Vama da pričam?

— Pričajte, na primer, kako je, kako je izgledao kralj?

— Faraon ili kralj nosio je kožni, borbeni šlem ukrašen ureusom i trakama. Obojen plavo sa belim i žutim prugama. Od oružja imao je luk, tobolac, ubojnu sekiru i mač sa sečivom u obliku kuke.

— Koliko ja znam nosio je i džilit.

— Pa to se podrazumeva. Još dve reči o Radamesu. Imao je odelo od krljušti krokodilske kože, a štit presvučen kožom nilskog konja i optočen metalom. Imam još podataka.

— Hvala, neću o kostimima, ali nešto o trubama.

— Kakvim trubama?

— Dugačkim trubama, onim koje se vide i čuju na bini dok traje scena trijumfalnog marša!

Maestro Verdi je, kod milanskog graditelja instrumenata, gospodina Pelitija, naručio dugačke trube u dva tonaliteta u As i Ha-duru, jer se melodija ovih instrumenata sastoji od potpuno prirodnih tonova. Ipak te dugačke trube za Aidu nisu bile Verdijeva, kako bih rekao, „egipatska ideja”. Šesnaest godina pre čitanja Marijetovog sinopsisa Aide, Verdi je pisao Antoniju Somi (Antonio Somma), libretisti njegove planirane opere Kralj Lir.

— A Verdi je hteo da komponuju i Kralja Lira?

— Zar to niste znali? Evo, piše on: „Dragi moj Antonio”, i tako dalje i, „Ja takođe verujem da bi bilo suštinski upečatljivije i nešto vrlo karakteristično, da o p e r a Kralj Lir, prilikom podizanja zavese, počne

zvukom dugačkih truba — fanfara”.

— A u Kairu, na premijeri Aide?

— Iz akata operske kuće u Kairu, lepo se vidi da su iznajmljene četiri dugačke trube, i četiri muzičara — trubača, koji su juna 1872. godine bili u sastavu pratnje kediva, prilikom posete Konstantinopolju. To su one iste trube koje su svojim zvukom uveličale i obogatile Trijumfalni marš, na svetskoj premijeri Aide. Najzad, jula l872. godine, pozorišni intendant kairske opere, Draneht-bej, poručuje, u Milanu, još četiri dugačke trube, istovremeno tražeći od egipatskog ministra rata Ahmeda Rašid-paše da mu da četiri mirnija konja, na kojima bi muzičari, jašući ih preko bine, duvali u fanfare. Eto, toliko ja.

Dobro sam se „izduvao”, kao da sam i sam sudelovao u Aidi. Na Vas je red, dragi Milutine!

Rekoste da imate neke uspomene sa premijere.

— Tako je, ali prvo da ispunim obećanje. Verdijevo pismo, posle svetske kairske premijere.

— Slušam Vas.

— Pa nije ništa naročito, ali evo kada sam obećao. Dakle, svetska premijera Aide održana je u Kairu, 21. decembra 1871. godine. Druga predstava na svetu, premijera u Italiji, bila je u Milanu, u La skali, sedam nedelja kasnije, 8. februara 1872.

— Hoću li, najzad, čuti to Verdijevo pismo?

— Kratko i jasno. Verdi piše svom prijatelju Arivabeneu:

„Publika je dobro primila. Ne želim da izigravam skromnost pred tobom, ali to je sigurno jedna od mojih najmanje loših opera. Vreme će je staviti na mesto koje zaslužuje. Jednom reči, mislim da je to uspeh, koji će puniti pozorišta!”, tako piše Verdi. — Skroman čovek. Međutim, imao je i pravo. Aida i dan-danas puni pozorišta.

— Da li smo iscrpli sve što smo imali u planu pred večerašnju predstavu?

— Hteo sam da ispričam neke svoje utiske sa premijere Aide 1871, ali odustajem.

— Onda ću ja ispričati svoje lične utiske sa svetske premijere u Kairu.

— I Vi ste bili?

— Jesam, sa tatom.

— Prvi put s ocem u operu?

— Prvi, stoti put! Dakle, Kairo, piramide, pustinja. Kamile i kamilari. Pesak! Pesak na sve strane, škripi pod zubima. Nil teče uzvodno.

— Nije mi jasno.

— Teče sa juga na sever. Ako gledate na geografskoj mapi, od dole prema gore, onda bez pogovora Nil teče uzbrdo. Kediv Ismail-paša, što je naumio to je ispunio. Iako je Kairska opera otvorena Verdijevim Rigoletom, posle mnogo peripetija, uspelo je Ismailpaši da dobije delo po egipatskim motivima, i to starim, prastarim; događajima koji su se zbivali između tadanjeg Memfisa i Tebe, pored sfinga i piramida, a svuda okolo krokodili.

I još nešto, vrlo upečatljivo.

— A šta to, ako želite da kažete?

— Želim i to sa zadovoljstvom. Kakvu sam jeo egipatsku baklavu, u Kairu, ne možete ni da zamislite! Krenimo polako, samo što nije počelo!

/PRIGUŠENO ZVONO U FOAJEU/

Kratkotrajna oluja

19/11/2017

KRIZA KNJIGE I MOGUĆA REŠENJA

19/11/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *