Vera u život i čoveka (Betoven)

Gde se god može, ti dobra čini,

Ideal slobode nek ti je mio,

I makar na samom prestolu bio,

Ne izneveri nikad istinu.

(Betoven, 1792)

 

Ludvig van Betoven kršten je na današnji dan, 17. decembra 1770. godine u Bonu. Većina stručnjaka smatra da da se rodio dan ranije 16. decembra, mada danas nije sačuvan ni jedan pisani dokument koji to potvrđuje. Flamanskog je porekla. Otac mu je bio priglupi tenor i pijanica, a majka sluškinja, kuvarova kći i udovica jednog sobara.

Od prvog dana život je za Betovena bio žalosna i surova borba. Otac je hteo da iskoristi njegove muzičke sposobnosti i da ga prikaže kao neko malo čudo. Već u četvrtoj godini čitave sate prikivao ga je za klavesin ili ga je zatvarao s violinom, ubijajući ga radom. Umalo što mu zauvek nije ogadio umetnost: trebalo je upotrebiti silu da Betoven nauči muziku. Mladost mu je bila žalosna zbog materijalnih briga i staranja za nasušni hleb, sasvim preranim dužnostima za njega. U jedanaestoj godini bio je član pozorišnog orkestra; u trinaestoj godini je organist, a 1787. izgubio je majku, koju je obožavao. „Bila mi je tako dobra, tako dostojna ljubavi, moja najbolja prijateljica! Ah! Ne bi bilo srećnijeg čoveka od mene kad bih mogao da izgovorim slatku reč majka, a da je ona može čuti”. Umrla je od sušice. Betoven je verovao da je i sam njome zaražen pa je neprestano osećao bolove, a uz bolest ga je mučila i melanholija, svirepija od same bolesti. U sedamnaestoj godini bio je već glava porodice i morao je da se brine o vaspitanju svoja dva brata. Bilo ga je sramota što je morao da moli da se penzioniše njegov otac, pijanica nesposobna da upravlja kućom. Čak su njemu isplaćivali očevu penziju da je otac ne bi proćerdao. Ove su nevolje ostavile dubok trag na Betovenu.

Život je težak. On je svakidašnja borba za ljude koji neće da budu duhovni mediokriteti, i najčešće žalosna borba, bez veličine i bez sreće, vođena u samoći i nečujno. Pritisnuti bedom, grubim domaćim brigama, preteškim i glupim dužnostima, u kojima se snage stalno traće, bez nade, bez ijednog zračka radosti, ljudi su uglavnom razdvojeni jedni od drugih. Nemaju čak ni tu utehu da mogu pružiti ruku svojoj braći u bedi, braći koja ih ne poznaju i koju oni ne poznaju. Oni moraju da se pouzdaju samo u sebe, i ima trenutaka kad i najsnažniji posrću pod svojim bremenom.

Neka se, dakle, ne žale isuviše oni koji su nevoljni: najveći u čovečanstvu s njima su. Hranimo se njihovom hrabrošću iako smo suviše slabi, odmorimo, za časak, glavu na njihovom krilu. Oni će nas utešiti. Iz ovih svetih duša bije izvor spokojne snage i moćne dobrote. Nije potrebno čak ni da ispitujemo njihova dela, ni da slušamo njihov glas — iz njihovih očiju, iz povesti njihovog života, čitamo da život nikad nije uzvišeniji, plodniji — i srećniji — nego kad je prožet patnjom.

Na čelu ove legije heroja dajemo prvo mesto moćnom i čistom Betovenu. On je i sam želeo, u svojim mukama, da njegov primer bude oslonac drugim patnicima, „da se paćenik teši, nalazeći još

jednog paćenika sličnog sebi koji je, uprkos svim preprekama prirode, učinio sve što je bilo u njegovoj moći da bude čovek dostojan tog imena”. Kad je posle dugih godina borbe i natčovečanskih napora pobedio svoje nevolje i izvršio svoju dužnost koja se sastojala u tome, kao što je i sam rekao, da udahne malo hrabrosti jadnom čovečanstvu, ovaj Prometej pobedilac odgovorio je jednom prijatelju koji je prizivao Boga u pomoć: „O, čoveče, pomozi sam sebi!”

Nadahnimo se ovom njegovom ponosnom reči. Oživimo, ugledajući se na njega, ljudsku veru u život i u čoveka.

 

(Iz knjige Romena Rolana, Betoven, Evoluta 2016)

U potrazi za zajedničkim nasleđem

17/12/2017

Svetac svih svetaca

17/12/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *