Boemi

Mansarde Latinskog kvarta, boemsko carstvo sveta

Hemingvej

 

— Poštovani kolega Slavko, Vi ste neko vreme živeli u Parizu?

— Živeo, malo je reći. Čak sam i bolovao.

— Kao pravi boem?

— Baš tako. A sada me ne prekidajte: Sve je počelo jednog decembarskog dana 1830. godine. Kažu da u prestonici sveta, Parizu, retko pada sneg, ali tada do kolena i ramena. Velika hladnoća, puca kamen, a na mansardi jedne kuće u Latinskom kvartu, čiji je vlasnik gospodin Benoa, žive četvorica umetnika, prijatelja i naravno boema.

— A Vi?

— Tu sam i ja, ali se ne vidim i pustite me da pričam.

— Dobro, pričajte. Dakle?

— Žive njih četvorica. Pesnik, slikar, muzičar i filozof. To su Rodlofo, Marsel, Šonar i Kolin. Dakle žive oni svoj život i na dan 24. decembra, Badnji dan, slikar Marsel i pesnik Rodolfo čekaju gladni i smrznuti, ne bi li se vratila ostala dvojica drugara i donela hrane, novca i ogreva. Dalje priča teče onako, baš kako i u operi Boemi, kada se digne zavesa.

— Sve to piše i u sadržaju. Biva li nešto posebno?

— Evo šta biva. Marsel hoće da slika, Rodolfo da piše, ali ništa od svega toga. Gladni su smrznuti i…

— I…?

— I, najzad otvaraju se vrata. Vraća se Kolin, baca svežanj knjiga na sto. Nije uspeo da ostavi u zalagaonici nijednu knjigu, jer je radnja zatvorena zbog Božićnih praznika. Badnji dan je. A nije svaki dan Badnji dan! To vam je ono, krenete u radnju, a na vratima ceduljica „Vraćam se odmah”.

— Tako isto kod mog obućara. Uvek ista poruka, a to „odmah” traje satima.

— Kod mog bravara Jezdimira, mesecima. Samo, ja Vas sada pitam hoćemo li o našem zanatstvu ili o pariskim boemima?

— Oprostite.

— Kolin se vratio i ništa. Sada se svi uzdaju u Šonara i drže palčeve. Orkestar nešto svirucka, pevači nešto pevuckaju, ali još nikako nešto stvarno da se desi. Da se nešto „sruši”, da zablista neka arija, kao slap na jutarnjem suncu.

— Ovo ste lepo rekli, kao Rodolfo.

— On je pesnik, ali čini mi se da nema pojma. Pustimo sada to. Najzad, otvaraju se vrata i ulaze dvojica mladića, znate, to su statisti, koji ne otvaraju usta. Ulaze njih dvojica i nose zavežljaje sa hranom, pićem i ogrevom, a iza njih četvrti boem, muzičar Šonar, veseo da ne može veseliji biti. On objašnjava trojici drugara kako je zakazao časove iz muzike, nekom bogatašu, bez sluha pretpostavljam, i da je unapred dobio novac, i to priličnu svotu. „Veselju nema kraja”, kako se to kaže u revijalnoj štampi. Počinje neviđena gozba. Jede se i pije. Pije se i jede se, a muzika opet nešto svirucka, sitno, usko. Jedino, širokim zamasima sipa se piće. Nazdravljaju, smeju se, čak Šonar, praveći se važan, baca neku sitninu po podu. Međutim, ova zamisao libretiste i režisera deluje, skoro uvek, nezavisno od ugleda operske kuće, traljavo i jadno. Jer muzika je i dalje u nekim noticama i još niko da zapeva iz sveg glasa, mada je larma poprilična. Njihove vesele povike i galamu čuje gazda, koji im je izdao mansardu, mesje Benoa, i odmah dolazi da im naplati zaostalu kiriju od nekoliko meseci.

— Kako ih samo nađe?

— Kako? Rekao sam da je galama bila velika. Slavlje i zadovoljstvo, pošto je Šonar nabavio novac. Dakle, Benoa dolazi, međutim, drugari, veseljaci, „đaci đavoli”, uspevaju da napiju gazdu i izbegnu plaćanje. Nekako ga izbacuju sa mansarde, a kako? To je uglavnom  veliki problem reditelja predstave. U jednoj predstavi, „režiserskoj postavci”, guraju ga, u drugoj iznose, u trećoj i jedno i drugo. Gledao sam i Boeme, u nekoj maloj nemačkoj operi gde gazdu, gospodina Benoa, izbacuju kroz prozor. Samo nemojte pomisliti da je to kriminalni čin. U toj nemačkoj postavci, pariski boemi nisu na mansardi već u suterenu. Vraćam se klasičnim režijskim rešenjima. Mesje Benoa je odstranjen i drugari odlučuju da Badnje veče provedu u kafeu „Momo”, nedaleko od njihovog stana. Svi odlaze…

— Izuzev pesnika Rodolfa!

— Jeste, otkud znate?

— Čitao sam i libreto i Miržeov roman.

— Kako se odmah nisam setio!? Kao što sam rekao, na mansardi ostaje sam Rodolfo, i po meni tek sada počinje opera. On ostaje da završi neki članak, ali podrobnije, kakve je vrste članak i šta je tema članka, mislim da niko nema pojma, ni reditelj, ni dirigent, a ni tenor, koji glumi Rodolfa. Ipak ovo neznanje ne utiče bitno ni na muziku ni na publiku i zato sam ja mrtav hladan i ne muči me što ovaj problem ostaje nerazrešen. Rodolfo ostaje sam, ali to je ujdurma i libretiste i kompozitora. Zavera u ime dobrih nota i za sreću publike. Jer, ako ćemo pošteno, mogao je Rodolfo da pođe sa drugarima u kafe „Momo”, a tek posle da piše taj neodređeni članak. Ali kada bi tako bilo, on ne bi sreo devojku Mimi i ne bi bilo ni njegove ni njene velike arije, ne bi bilo opere Boemi.

— Rekli ste Rodlfo ostaje sam.

— Da i odjednom „kuc, kuc” na vrata. Ko jeeee? Devojka Mimi, njihova susetka, sa mansarde, traži pomoć. Bila promaja, ugasila joj se sveća, pa kao devojčica iz Andersenove priče došla po šibice. I sad, što rekao moj komšija Karuzo: „Šta biva?”

— Šta, Vaš je komšija bio Karuzo?

— Jeste, kada smo stanovali u Njujorku. Ali, to je duga priča i ne uklapa se u ovu parisku. Gde sam sada stao, i nemojte stalno da me prekidate.

— Devojci Mimi se ugasila sveća. Promaja i mrak!

— Tako je, gospodine Milutine, njoj se ugasila sveća i situacija je sledeća: devojka Mimi ima ugašenu sveću, ali i pesnik Rodolfo ima ugašenu sveću. Samo, ovo drugo je pesnička smicalica, jer Rodolfu odgovara mrak.

— Pa, sada, znate, i meni bi odgovarao mrak.

— I meni i Rodolfu, i Karuzu i Domingu i svim velikim ljubavnicima. Idemo dalje, pričamo priču, a osećaje ostavite za neku drugu priliku kada sami budete u mraku.

— Nastavite!

— Dakle, oboje su u tmini, i kao dodatak Mimi je izgubila ključ od stana i sada ga oboje traže. Bauljaju, kao deca. Jednog trenutka, u mraku, Rodolfo napipa devojačku ruku i izgovara opersku, kultnu, rečenicu: „Gle, ručica vam hladna” ili na italijanskom „Che gelida manina”. Posle ove činjenice, u stvari, velike i najpoznatije Rodolfove arije, devojka se predstavlja. Ko je, šta je. Da joj je pravo ime, Lučija…

— Da li od Lamermura?

— To je iz jedne druge, Donicetijeve opere, a sada pričamo Pučinijevu priču.

— I šta kaže Mimi?

— Kaže: „Svi zovu me Mimi, a ime mi je, ni sama ne znam kako, Lučija!” Ujedno to je najlepša i najveća sopranska arija u operi, u originalu: „Mi chiamano Mimi!”

— To je dosta čudno i vrlo interesantno, kako je kompozitor, sinjore Pučini, „ispucao” dve velelepne arije i to, takoreći, na samom početku opere.

— Jeste, gospodine Milutine, prilično začuđujuće, ali ipak je to istorijska činjenica. I šta dalje biva? Posle dve velike otpevane arije, jedne tenorske i druge sopranske, Mimi i Rodolfo se zagrle i najbrže što može, čak i u operi, srećni su i zaljubljeni do ušiju. Pesnik, odjednom zapeva, koliko ga grlo nosi „Soave fanciula!” — „O da bajna stvorenja!”, to je duet. Sada sve raste. Osećanja su uzvišena i svi, jedan po jedan, postaju zaljubljeni: dirigent, pa prve violine, druge, treće…

— Trećih violina nema!

— Dobro, zatim viole, violončela, oboe, flaute, klarineti, fagoti. Čitav orkestar je zaljubljen, i ptice na granama i u kavezima. I sve je u nekom poletu i ide naviše, osim velike, baršunaste, crvene zavese, koja ide naniže i označava kraj prvog čina.

 

(Iz knjige Jovana Šuice U OPERSKOJ LOŽI, Evoluta IK, 2016)

 

Svetac svih svetaca

22/12/2017

ZAŠTO 1. JANUAR?

22/12/2017

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *