MAKIJAVELI: stalno neprijateljstvo sudbine

… Skoro sam završio jedan traktat koji se zove Vladalac, u kome se udubljujem u razmišljanja oko vrsta monarhija, kako se održavaju i koji su razlozi njihovog propadanja. I, ako vam se ikada dopalo neko moje mišljenje, trebalo bi da vam se i ovo dopadne. Knjiga je posvećena jednom novom i velikom vladaocu. Hteo sam da je pošaljem Đulijanu Veličanstvenom, ali njega je papa pozvao u svoju službu u Rim. Posvetiću je, iako se ne nadam da će biti podjednako dobro primljena, Lorencu Veličanstvenom, koji će preuzeti vladavinu ovim gradom. Gotskim slovima napisa sledeću posvetu na jedan pergament:

NIKOLO MAKIJAVELI

VELIČANSTVENOM LORENCU MEDIČIJU

„VLADALAC”

– Dobro, dosta za sada: to je rešeno. Ovo je početak: Prihvatite, Vaše veličanstvo, ovaj skroman dar s onom usrdnošću s kojom ga šaljem. On će vam pokazati, ako ga budete pažljivo razmotrili i čitali, moju žarku želju da dospete do one veličine koju vam sreća i ostale vaše osobine obećavaju. Ako Vaše veličanstvo, sa visine na kojoj jeste, pogleda na mene, uvideće kako nepravedno podnosim veliko i stalno neprijateljstvo sudbine.

Ljutito baci pero.

– Je li ovo licemerno? Pa neka bude! Mora da se živi! … Ja sam političar, a kada ručam, ne znam da li ću večerati… rizikovao sam život… samo neka me bog čuva da zbog ove knjige ne završim opet u zatvoru!

Lorenco Mediči sedeo je preko puta Makijavelija, za ogromnim orahovim stolom, po kome su bili razbacani papiri i knjige. Rukom ga je pozvao da mu se približi. Dade mu znak da sedne.

– Sedite, gospodine Nikolo, i izvolite, recite šta ste hteli. Tražili ste sastanak, zar ne? Sigurno dolazite zbog vašeg dara – mirno nastavi Lorenco i pokaza na rukopis – hteli ste da mi nešto poklonite, je li tako?

– Više je to izraz poštovanja neko poklon, cenjenom gospodaru, unuku Lorenca Veličanstvenog.

– Makijaveli, Vi mnogo znate o vlasti i vladaocima. Recite mi kako biste Vi postupali s Firentincima kada biste bili njihov vladalac.

Makijaveli razmisli i nasmeši se.

– Uvlačite me u zamku. Pa dobro, ja bih Firencom vladao gvozdenom rukom u plišanoj rukavici. Danas je svet pun nemira i dani Lorenca Veličanstvenog davno su prošli. U vazduhu se oseća miris rata. Vladao bih strogo, eminencijo!

– Slažem se – mirno nastavi Lorenco. – Lepo je da te narod voli, ali ta je ljubav nestalnija od ženske ljubavi, a ja se ne osećam ni kao vunar ni kao tkalja. I onda isplivaju na površinu zavere, pobune, ubistva… eto kako voli narod! Tvoja knjiga može da posluži vladaocu, ali zar ne smatraš da je malo opasna? – nastavi Lorenco.

– A zašto, Veličanstvo?

– Zato što vi potajno podučavate vladaoca kako da postane tiranin.

– A zar ne mislite da poučavam i narod kako da se čuva takvog vladaoca?

– Upravo tako – reče Đulio Mediči – mač sa dve oštrice.

– Vi ste rekli – reče Lorenco – da vladalac treba da bude surov ako je to za dobrobit njegovih podanika.

– Rekao sam da su Čezara Bordžiju smatrali surovim, ali njegova surovost je donela mir Romanji.

– I rekli ste: „Sigurnije je da vas se ljudi plaše nego da vas vole.” Šta to znači?

– Sigurnije je jer ako prestane da čini dobro, narod će i dalje biti potčinjen.

– Rekao si da treba biti lukav kao lisica i umeti preduhitriti vukove. Objasni!

– Neophodno je dobro poznavati ljudski karakter i biti čarobnjak u prevari. Ljudi razmišljaju jednostavno, odnosno pokoravaju se trenutnim potrebama, tako da će lažljivac uvek naći nekoga koga može da laže.

– Sposobni ste da primetite svaki detalj, gospodine Nikolo, i nije uvek jasno da li ste na strani vladaoca ili potčinjenih.

– Eminencijo, političar mora biti nepristrasan.

– Sumnjam da ste nepristrasni – prekinu ga Lorenco – čak je i najnepristrasniji istoričar ipak pristrasan, možda nesvesno, ali je ipak pristrasan. Uvek mu je neko simpatičan a neko antipatičan, uvek ima neke sklonosti i iste poglede a nekim, što ga navodi da mu se neko sviđa ili ne. Upamtite, gospodine Nikolo – prodornim glasom nastavi Lorenco – nekada je dovoljan jedan plaćeni ubica da se ugasi cela dinastija! Ali ista opasnost može da preti i od savetnika.

Makijaveli preblede.

– Na šta mislite, Vaše veličanstvo?

Lorenco prasnu u smeh. Pa ti si to napisao! Zar se ne sećaš kako je Persej, kralj Makedonaca, nakon poraza od Rimljana, postupio prema svom savetniku koji mu je predočio greške zbog kojih je bio poražen: „Izdajniče”, reče mu, „govoriš mi to sada kada više nema spasa!” Ubio ga je sopstvenim rukama.

Lorenco ustade, saslušanje je bilo završeno. Makijaveli se pokloni.

– Siguran sam, Vaše veličanstvo, da vam to nikada neću reći, između ostalog, jer sam vam to već rekao na ovim stranama.

 

Odlomak iz knjige Luiđija Ugolinija NIKOLO MAKIJAVELI: Političar, književnik, istoričar i vojni pisac. Evoluta IK, 2017

Zašto Dušan Silni nije i Sveti?

03/05/2018

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *