Otkako se preselio, Gogen je počeo grozničavo da stvara. Ako nije bio za štafelajem, onda je vajao, a, u trenucima predaha, nešto je rezbario. Niste ga nikad mogli videti bez četkice, noža ili gomile gline, osim kad je jeo ili spavao. „Konačno mogu da radim ono za čim sam uvek žudeo”, govorio je.

„Nešto vri u mojoj krvi noću, a ujutru mi se čini da to što sam sanjao moram da stvorim. Zahvaljujući tebi, Totefa, konačno mogu da se prepustim umetnosti. Nikad neću moći da ti se odužim, ali pokušaću da ti pokažem koliko sam zahvalan na drugi način. Živećeš na mojim platnima zauvek, poput Olimpije. Toliko ti mogu obećati.” „Nisi mi dužan ni za šta, Pole. Drago mi je što uspevaš da pronađeš inspiraciju”, rekao sam. „Ako nastaviš ovako, uskoro ćeš moći da u Francusku pošalješ gomilu lepih slika i predmeta. Kladim se da ćeš, ako prodaš i polovinu od toga, moći da kupiš čitavu Kvokovu radnju!” Nasmejao se i nastavio da slika.

Ovog puta su mu inspiraciju pružale vahinés, devojke, i one su rado pozirale pošto su bile ohrabrene Tehurinim primerom. Nikada nije naslikao nijednog muškarca, izuzev mene. Posle prve, naslikao me je na još četiri ili pet slika. Čudilo me je da sam na svakoj novoj sve manje ličio na sebe. Na prvoj slici jahao sam divnog belog ždrepca. Bilo bi mi drago da sam zaista imao takvog konja, ali on je samo bio preslikan sa jedne od njegovih dragocenosti. Obukao mi je pareo umesto mojih farmerica. Jedna lepotica mi se približavala kroz guste krošnje drveća. Nije bila stvarna, pa joj Gogen i nije naslikao lice, ali joj je obukao jednu od Tehaninih plavo-belih haljina. Sliku je nazvao Sastanak. Na svim slikama sam bio viši i zgodniji nego u prirodi. „Vidim te onakvog kakav zaista jesi, a ne samo tvoju spoljašnjost”, odgovarao je kad bih ga pitao zbog čega ni na jednoj slici ne ličim na sebe. Primetio sam da su mi njegove pohvale pomogle da zavolim sebe.

Kad nisam radio za Ananija ili Kvoka, pomagao sam mu da razapinje platno i oštri noževe. Često sam kuvao, mada smo uglavnom jeli ribu, banane i drugo voće koje nismo morali da kupujemo. Od plodova hlebnog drveta pravili smo osnovu za belu boju. Kada bi postalo isuviše mračno za rad, sedeli bismo ispred kuće i posmatrali Aori, slušali talase i razgovarali. Uglavnom je pričao Gogen, a ja sam upijao svaku njegovu reč. Sećao se Perua, govorio o deci, ženi, o tome koliko je zarađivao kad je radio na berzi, o krstarenjima ka Brazilu kad je služio u francuskoj mornarici. Svi razgovori su se završavali njegovim mislima o umetnosti. Saznao sam da je poznavao gomilu umetnika. Sa poštovanjem je govorio o svom učitelju Pisarou. Edgar Dega i Žorž Sera u njegovim pričama nisu bili ništa više od običnih gizdavaca. U takvim trenucima život je bio lep. Međutim, nedostatak novca često može da pomuti sreću. Nisam mogao da zaradim dovoljno ni za sebe, a dve duše su bile mnogo. Ne kažem da Gogen nije dao sve od sebe da pomogne. Nosio je sve što je vredelo kod Kvoka i prodavao. Znao sam da bi, da je imao novca, sve do poslednjeg novčića podelio sa mnom. Međutim, nikad nije imao ništa.

S vremena na vreme stizala su mu pisma iz Francuske ili od žene iz Danske, koja je besno otvarao i čitao. Vesti su uvek bile iste − ovo ili ono je rečeno o njegovom radu, ponekad bi ga neko spomenuo u novinama. To je bilo sve. Niko nije hteo da kupi ono što je slao u Francusku. Ponekad bi dobio pismo i od poručnika Ženoa, koji je voleo da ga poseti kad bi mu se prohtelo da napusti Papete na nekoliko dana. Obično je Gogenu ostavljao nešto novca na rastanku, nekad kao pozajmicu, a nekad kao poklon. Dosetio sam se kako da mu pomognem kad bi mu ponestalo grubog platna. Zamolio sam Kvoka da nam pošalje stare vreće od sargije. Razapinjali bismo ih na okvir, namazali ručno proizvedenim đesom i to je moglo sasvim dobro da posluži. Sargija bi ponekad bila vidljiva na pojedinim mestima, ali Gogen je smatrao da to slici daje posebnu draž. „Grubo”, procenio bi, „ali realno. Korak ispred impresionizma! Još jednom sam tvoj dužnik, Totefa.”

Jednog dana vratio sam se kući posle napornog dana provedenog u sečenju drva. Zatekao sam Gogena kako se ispred kuće mačuje protiv zamišljenog neprijatelja. Sekao je vazduh i plesao u pesku, kao da je ispred njega čitava armija likovnih kritičara. Svuda oko njega bile su razasute male glave od drveta koje je rezbario. Posmatrao sam kako besno zamahuje sve dok nije ostao bez daha. „Čak ni u ovome više nisam dobar”, rekao je kad me je video. „Jesam li ti pričao da sam nekada bio zaista opasan mačevalac? U školi sam jedino u mačevanju bio dobar. Sada je drugačije. Starim. Sve sam sporiji. Do đavola!” Znao sam da je nešto drugo bilo u pitanju. „Šta se dogodilo? Loše vesti iz Francuske?” Odmahnuo je rukom: „Ne, to ne bi bila novost. Ono što nisam mogao da predvidim to je da će me i ovo ostrvo izneveriti. Pogledaj!” Bacio mi je jednu od glava koja je ležala pored. „Drvo je zaista loše”, rekao je. „Meko, tropsko drvo. Lako je za obradu, a tako kratkog veka! Takva je moja sudbina, Totefa. Da istrulim na ovom ostrvu i budem zaboravljen.”

Poslednje reči nisu imale ni trunke samosažaljenja, izgovorio ih je sa toliko besa da sam bio zatečen. Nikada ga nisam čuo da priča tako. „Potpuno sam izgubljen”, nastavio je. „Umetnik sam, veliki slikar. Ubeđen sam u to i samo se zbog toga trudim da ne odustanem. Podnosim sve gluposti koje neizostavno prate život umetnika i beskrajnu usamljenost. Odvojen sam od onih koje volim. Siromaštvo. Sve to podnosim jer znam da me ne mogu razumeti, i umreću neprimetno, sam, potpuno nepoznat, ako se ne pomirim sa tim. Umreću ako mi umetnost ne pruži spas. Totefa, ništa mi, sem stvaranja, nije ostalo na ovom svetu.” Spustio se na pesak pored svojih figurica. Izgledao je potpuno istrošeno. „Na Aoriju se može naći ružino drvo”, nelagodno sam okretao figuricu u ruci. „Ono je tvrdo.”

Gogen se probijao kroz guste grane i posmatrao ih je, pažljivo, kao da kupuje konja. Potom je dlanom pljesnuo jedno stablo i rekao: „Ovo, Totefa. Ovo drvo je moje.” „Najpametnije je da se prvo odmorimo”, rekao sam. Nije odgovorio. Nije me iznenadilo što je bio živahan poput čoveka koji je upravo pronašao rudnik zlata. Neobuzdanost, pohlepa, nekontrolisana radost. „Nećeš umreti”, govorio je drvetu, „samo ćeš postojati na drugi način.” Prekrstio se i zamahnuo je sekirom. Na stablu se pojavila duboka brazda. Ustao je i podigao ruke ka nebu. „Iskorenio sam i poslednja sećanja na stari način života”, uzviknuo je. „Više neću razmišljati o novcu ili o mojoj reputaciji u Parizu! Sve je iščupano iz mene kao što smo istrgli ovo drvo.” Zaista je i ličio na drvo koje je bacalo dugu senku. „Da li si spreman da pođemo natrag? Biće đavolski teško spustiti dole ovo čudo”, primetio sam. „Da”, zaneseno je prihvatio. „Sad sam spreman za sve.”

 

Iz knjige Daglasa Risa, LJUBAV NA TAHITIJU: SUSRET SA POLOM GOGENOM

 

 

MAKIJAVELI: stalno neprijateljstvo sudbine

07/06/2018

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *