DEMOSTEN — NAJVEĆI GOVORNIK STARE GRČKE

Dva znamenita čoveka antičke Grčke rodila su se i umrla  iste godine: veliki naučnik i mislilac Aristotel i veliki govornik i državnik Demosten. Život obojice vršnjaka išao je u suprotnom pravcu: Aristotelu je sudbina dala miran život i on ga je posvetio naučnom istraživanju, filozofskoj misli, pedagoškom radu. Demostenu je pao u deo život nemiran, pa čak i buran — neprestano je morao da se bori braneći čas svoje lične interese, čas interese drugih ljudi, čas interese svoje otadžbine. Ne bi se moglo reći da je Aristotel imao mnogo neprijatelja, a Demostena su oni okružavali sa svih strana. Glavni mu je neprijatelj bio makedonski car Filip, otac Aleksandra Velikog, koji je poverio vaspitanje i obrazovanje svog sina Aristotelu. Demostenova delatnost završava sav prethodni razvitak grčkog života, slobodne Grčke. Aristotelova delatnost, koja sumira prethodni razvitak helenske misli, u isto vreme je vodilja za sav potonji napredak helenske kulture. Obojica su — i Demosten i Aristotel — na rubu dva glavna perioda grčke istorije: helenskog i helenističkog.

Ime Demosten znači u prevedu „narodna snaga”. Nije se moglo dati bolje ime čoveku čija su sva stremljenja i sve želje bili upravljeni na to da pošto-poto sačuva snagu svog naroda, da zaštiti njegovu slobodu, a snaga se najviše sastoji u slobodi od svih mogućih nasrtaja. Demosten je, po opštem mišljenju, predstavljao veliku snagu kao orator, kao neuporedivi majstor umetničke reči, ali u isto vreme on je predstavljao veliku snagu i kao verni sin svoje zemlje, kao ubeđeni nosilac nacionalnih ideala, kao njihov vatreni i istrajni pobornik. Na njegovom primeru najlakše se možemo uveriti da pojmovi narodno, svoje, zavičajno nisu prazne reči, nešto nestvarno, nedostojno ako ne saosećanja a ono bar izvesne pažnje. Mora se priznati da je rad ljudi kao što je Demosten, bez obzira na njegove rezultate, jasan dokaz narodne snage u plemenitom smislu ove reči.

Kasnije ćemo videti da ocena Demostenove delatnosti nije ni izdaleka bila jednodušna: jedni mu pevaju slavopojke, a drugi ga kude ili, u najmanju ruku, ne odobravaju njegov rad. Najsigurniji put da se ova delatnost oceni, po mogućstvu nepristrasno i objektivno, jeste upoznavanje Demostenovog života na pozadini istorijskih zbivanja u kojima je delovao. To nije tako teško učiniti: epoha u kojoj je živeo i radio poznata je dosta dobro, a i okolnosti njegove biografije dokumentovane su toliko potpuno koliko se to može poželeti kad se piše o ličnosti odvojenoj od nas razmakom vremena od preko dve hiljade godina.

Za to dugujemo pre svega samom Demostenu. Od njega je došlo do nas značajno književno nasleđe: šezdeset govora, zbornik „uvoda” za državničke govore i šest pisama. Istina, sve ovo nasleđe nema pečat originalnosti. Oko dvadeset govora moraju biti izuzeti kao takvi koje možemo pripisati Demostenu pod znakom pitanja ili ih moramo smatrati za lažne. Neke „uvode” sastavljao je Demosten lično, a drugi ne pripadaju njemu. Najzad, što se tiče pisama koja je pisao već u poslednjim godinama svog života, naučnici se još uvek nisu saglasili koja pisma treba smatrati za originalna, a koja za lažna. Međutim, i kad izdvojimo iz Demostenovog književnog nasleđa ono što mu ne pripada, ipak ostaje dosta njegovih dela u čiju originalnost nikako ne možemo sumnjati. Važno je naglasiti i to da neki njegovi govori imaju autobiografski karakter. Naročito treba to reći za najčuveniji njegov govor O vencu. Mnogo podataka za Demostenovu biografiju ima u govorima savremenih oratora, delom njegovih protivnika, delom pristalica: Eshina (naročito je značajan njegov govor Protiv Ktesifona), Hiperida, Dinarha.

Ne treba da primamo uvek i u svemu s podjednakim poverenjem podatke koje nalazimo kako u govorima samog Demostena tako i kod spomenutih oratora. Treba imati na umu da su ti govori proizvod preteške, ponekad veoma ogorčene borbe, da se u njima svaki govornik nije trudio da izlaže činjenice strogo objektivno, već da mu je cilj bio da se donekle opravda a da ocrni svog protivnika. Zato kad se koristimo podacima koji se sadrže u govorima, uvek moramo kritički proceniti i odmeriti svaki od njih, a jedno svedočanstvo proveriti pomoću drugog.

Plutarh (II vek posle n. e.) uvrstio je Demostenovu biografiju u svoj zbornik Uporednih životopisa. U njoj je iskoristio onu biografsku literaturu, nesačuvanu do našeg vremena, koja se razvila u Grčkoj od helenističkog doba. Navodi mnogo zanimljivih podobnosti o Demostenovu životu, ali poneke nikako nisu pouzdane. Ipak, te su podrobnosti zanimljive stoga što prikazuju kako su antički ljudi gledali na Demostenovu delatnost. Plutarhu se pripisuje, ali mu ne pripada, i Demostenova biografija u zborniku Životopisi desetorice oratora.

Demostenovi život i delatnost tako su tesno povezani s njegovom epohom da ih možemo razumeti samo na opštoj istorijskoj pozadini onog vremena. Jedini sistemadski prikaz Demostenovog doba očuvan je u Istorijskoj biblioteci Diodora sa Sicilije (I vek posle n. e.), delu kompilativnog karaktera. Nažalost, Diodor obraća glavnu pažnju na spoljašnju istoriju epohe, a malo i površno govori o unutrašnjem stanju Grčke onog doba, o raspoloženju koje je vladalo u društvu i o partijskim borbama koje su u njemu plamtele. Sa svim tim stranama života onoga vremena upoznaju nas Demosten i Eshin. Ipak se tačno primećuje da je u njihovim govorima više mesta dato ličnoj partijnosti i prekomernim političkim strastima. Sve to, naravno, ne pomaže da se jasnije sagleda istorijska  stvarnost. Međutim, s druge strane, bilo bi odveć rizično tvrditi da između nje i one stvarnosti koju mi težimo da oživimo stoji neprovidna zavesa laži. Nemamo razloga da sumnjamo da Demosten i Eshin svesno izvrću istinu. S druge strane, treba, razume se, voditi računa o tome da su govornici, kao politički borci, mogli davati događajima koje iznose ponekad netačno i tendenciozno osvetljenje, služiti se svim sredstvima samo da odbrane stvar ili mišljenje za koje se bore. Podatke koje pružaju Demosten i njegovi protivnici ne treba primati sa unapred stvorenim nepoverenjem; ali ne sme se ni slepo verovati svakoj njihovoj reči. Istorijska kritika treba da utvrdi šta odgovara istini u njihovim svedočanstvima, a šta joj protivreči.

10/08/2018

JEDNA OD NAS

10/08/2018

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *