BITKA KOD AKCIJUMA, 2. septembar 31. godine pre n. e.

 

Antonijeva vojska prezimila je u Patrasu. U rano proleće 31. g. pre n. e. Antonije i Kleopatra pokrenuli su vojsku i flotu zaustavivši se u blizini rta Aktion, danas poznatijeg kao Akcijum, na južnom ulazu u Ambrakijski zaliv u severozapadnoj Grčkoj. Ovo je bio dobro izabran strategijski položaj odakle se lako mogao pratiti svaki pokret Oktavijanove vojske i mornarice. Oktavijan je kopnenom vojskom zaposeo obližnju epirsku obalu, dok je njegov najbolji vojskovođa Marko Agripa (63–12. g. pre n. e.) tokom leta zauzeo ostrvo Kerkiru i luke Metoni i Patras na Peloponezu. Ovaj niz uspeha ne samo da je podigao moral Oktavijanovih trupa nego je u potpunosti presekao kopnene linije snabdevanja Antonijeve vojske. Sredinom leta Oktavijanova flota je zahvaljujući povoljnijem položaju potpuno blokirala ulaz u Ambrakijski zaliv onemogućivši tako protivničkoj strani snabdevanje morem. Vreme nije išlo naruku Antoniju i Kleopatri. Pomorska blokada je do kraja avgusta prouzrokovala glad i bolesti među vojnicima, pa su mnogi prebegli na protivničku stranu. Nametnula su im se samo dva moguća izlaza − ili će se vojska povući u unutrašnjost kopna prema Makedoniji, ili će flota pokušati da probije blokadu. „Kada su sledovanja hrane počela da se smanjuju jer je snabdevanje žitom bilo prekinuto, održano je veće na kojem je trebalo odlučiti  da li da ostanu tu gde su i rizikuju okršaj ili da odu na neko drugo mesto i nastave rat. Pošto su mnogi izneli svoje mišljenje, Kleopatra je nametnula svoj predlog da treba naći najbolji moguć položaj za novi logor vojske, a da ostali otplove s njom i Antonijem za Egipat” (Dion, L, 14, 4–15, 1). Doneta je odluka da se kopnena vojska povuče prema Peloponezu jer su sve nade za pobedu polagane u flotu. Tako je bila postavljena scena za jednu od najvećih i najznačajnijih pomorskih bitaka starog veka.

Antonije je naredio da se spale svi brodovi koji nisu mogli da učestvuju u bici. Tako se njegova ratna flota svela na samo 230 ratnih brodova. Na lađe je pred bitku ukrcano oko 20.000 legionara i 2000 strelaca. Protivnička strana je pojačala svoju flotu, pa je Oktavijan raspolagao sa oko 400 brodova. Naredio je da se na njih ukrca 40.000 ratnika, tako da je njegova flota sa ukrcanim borcima bila gotovo dva puta veća od Antonijeve. Obe flote sastojale su se od ratnih brodova različite veličine, ali su na Oktavijanovoj strani bili brojniji nešto manji i pokretljiviji, dok se Antonije više pouzdavao u one veće i čvršće. Bitka je konačno počela u jutro 2. septembra 31. g. pre n. e. kada je Antonijeva i Klepatrina flota isplovila na otvoreno more rasporedivši se u dve linije nejednake dužine. Prvu, znatno dužu linija činilo je oko 170 brodova podeljenih na centar i dva krila. Drugu liniju činlo je 60 brodova egipatske flote, kojima je zapovedala lično kraljica Kleopatra. Pošto su se tako rasporedili, njihovi brodovi su mirovali u mirnoj vodi bez vetra, u čvrsto zbijenom poretku. Već pre bitke bila je jasna Antonijeva namera da probije neprijateljsku blokadu i potom otplovi nešto južnije, najverovatnije na Peloponez. Ovo potvrđuje podatak da su na brodove ukrcali jarbole i jedra, što je u antici bilo neoubičajno naređenje pred pomorsku bitku. Naime, tokom okršaja antički brodovi pokretani su isključivo snagom veslača. Jarboli i jedra korišćeni su samo prilikom dugih plovidbi i pre okršaja ostavljani su na kopnu.

Oktavijanova flota rasporedila se u dugačkoj povijenoj liniji koja se protezala pravcem sever–jug zatvarajući prolaz Antonijevim brodovima. Marku Agripi, koji je kao najiskusniji pomorski zapovednik i praktično  komandovao Oktavijanovom flotom, nisu bili nepoznati detalji Antonijevog plana bitke zahvaljujući brojnim prebezima. Zato je naredio svojim brodovima da održavaju stalnu udaljenost između flota ne bi li naveo Antonija da napadne i tako napusti sigurnost čvrsto zbijenog poretka. „Kada se digao vetar s pučine, Antonijevi ljudi, ne mogavši više trpeti otezanje i uzdajući se u visinu i  čvrstinu svojih brodova, jer su ih smatrali nesavladivim, pokrenuše svoje levo krilo; videvši to, Oktavijan se obradovao i naredio svom desnom krilu da zaplovi unazad nameren da još više izvuče neprijatelja iz zaliva i tesnaca i onda ih ploveći opkole svojim okretnim lađama, pa zametnu boj s brodovima koji su zbog svoje veličine i malobrojnosti posada bili tromi i spori” (Plutarh, Antonije, 65). Agripa je sa svojim krilom takođe održavao rastojanje, istovremeno razvukavši i zaokrenuvši liniju preteći da će obuhvatiti Antonijevo krilo s boka. Kao odgovor na ovaj manevar Antonije je naredio svom krilu da ubrza, smanji rastojanje i napadne protivnika. Naporno veslajući, njegovi veslači smanjili su rastojanje ali su se umorili, pa je nejednako napredovanje linije brodova otvorilo međuprostor između Antonijevog desnog krila i centra. Kleopatra je naredila svojim brodovima da prate ovaj pokret i zauzmu međuprostor. Ovim manevrom sprečila je moguć neprijateljski prodor. „Antonijeve lađe zbog svoje težine nisu imale uzgon koji udarce kljunom čini najprobitačnijim, a Oktavijanove ne samo da su se čuvale udaranja pramcima o masivne i tvrde bronzane oklope nego se nisu usuđivale da udaraju kljunovima u bokove neprijateljskih brodova. Njihovi kljunovi su se lako lomili bilo gde da su udarali u brodove sagrađene od velikih četvorougaonih drvenih greda međusobno povezanih gvožđem. Okršaj je stoga bio nalik pešadijskoj bici ili, tačnije rečeno, opsadi utvrđenja. Po tri, ili četiri Oktavijanove lađe opkoljavale su jednu od Antonijevih, te su se posade borile iza zaklona od vrbovog pruća, kopljima, sulicama i vatrenim strelama, dok su Antonijevi vojnici gađali i katapultima sa drvenih kula” (Plutarh, Antonije, 66).

U središtu bojnih linija obeju flota otvorio se veliki prostor u kome nije bilo okršaja ili su bili sporadični zbog malo preostalih brodova. Ovo je bio trenutak kada je Kleopatra donela odluku i izdala naređenje koje je ne samo odredilo sudbinu bitke nego i odlučujuće uticalo na dalju istoriju sveta antičkog Mediterana. „Boraveći na sigurnom iza onih koji su se borili, ne mogavši da otrpi dugo i napeto iščekivanje, verna svojoj ženskoj prirodi i egipatskom poreklu, raspeta mukom predugačke neizvesnosti i stalnim strahom zbog neraznatljivog ishoda, odlučila je (Kleopatra) da pobegne poslavši znak svim svojim podanicima da je prate. I tako, oni smesta razviše jedra i isploviše na otvoreno more  jer se, kao slučajem, tada podiže za to povoljan vetar” (Dion, L, 33, 1–4). Da li su ovaj proboj i napuštanje bitke bili zaista proizvod ženskog hira, kako nam to prenosi antički istoričar, ili deo smišljene taktike dogovorene pre bitke, nikada nećemo saznati. Antonije se ubrzo pridružio Kleopatri na njenom zastavnom brodu. Neki njegovi vojnici u želji da pobegnu na bilo koji način odmah su razvili jedra, dok su drugi bacali drvene kule i ostalu nadgradnju u more, želeći da tako olakšaju plovila i učine bekstvo lakšim. Pobeda je pripala Oktavijanu iako bitka nije bila završena. Posade brojnih Antonijevih brodova i dalje su se ogorčeno borile, ne znajući ili ne verujući da ih je njihov vojskovođa napustio. Da bi sačuvao što veći broj svojih i protivničkih brodova od nepotrebnog uništenja, Oktavijan je u brzom brodiću obilazio mesto bitke i od okršaja do okršaja uzvikivao da je bitka okončana, pokazujući rukom u pravcu u kojem je Antonije pobegao i da više nema razloga za borbu. Antonijevi pomorci nisu prihvatili njegov apel. Nemajući drugog rešenja, a želeći da umanji žrtve među svojim ratnicima, Oktavijan je prihvatio predlog svojih kapetana da se upotrebi vatra. Njegovi brodovi su potom iz sigurne udaljenosti gađali protivnike vatrenim projektilima i strelama. Brodove Antonijeve flote ubrzo je zahvatio plamen i mnogi, njemu još uvek verni mornari i ratnici stradali su strašnom smrću. Nakon ovoga su čak i najuporniji među Antonijevim kapetanima čiji brodovi nisu bili zahvaćeni vatrom naredili da se podigu vesla, što je bio znak za predaju. Bitka kod Akcijuma bila je tako napokon okončana. Istorijski izvori se ne slažu u tome koliki su bili gubici na Antonijevoj strani. Procene su se kretale između 5000 i 12.000 poginulih i ranjenih. Broj žrtava na pobedničkoj, Oktavijanovoj strani nikada nije zabeležen.

 

Nikola Keravica, Ratnice antike, Evoluta 2014.

 

JEDNA OD NAS

02/09/2018

SLIKAREVA TAJNA - intervju s autorom

02/09/2018

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *