SEOSKE PRAVINE I KRIVICE

SEOSKA OPŠTINA

Srpsko selo u srednjem vekuhttp://www.evoluta.rs/product/srpsko-selo-u-srednjem-veku/

U srednjovekovnoj srpskoj državi opština kao imovinska zajednica ne postoji, ali postoji kao zajednica žitelja sela sa osobitim potrebama i interesima.  Ovome bismo dodali i zajedničku odgovornost pred državom i feudalnim gospodarem za određena dela. Termin opština ima i drugačija značenja od onoga koje označava seosku zajednicu. Tako knez Lazar poklanja svojoj zadužbini Ravanici Ljudinu Bogosava iz Smedereva i Ognjena sa sinom Brankom iz okoline Kruševca s opštinom i sa baštinom.  Ovde nisu u pitanju sela, već zadružne porodice sa nepodeljenom porodičnom imovinom.

Žitelje jednog seoskog naselja na saradnju i organizovanje u zajednicu upućivalo je više različitih činjenica. Znatan deo površina u seoskom ataru iskorišćavan je zajednički (vode, šume, paše), što je samo po sebi nametalo potrebu za organizovanjem i međusobnim sporazumevanjem. Na saradnju stanovnike sela nagonila je i proizvodnja žitarica jer je bilo neophodno u ataru grupisati jare i ozime žitarice, a da se deo obradivih površina ostavi na ugar. Selo je poveravalo pastiru čuvanje volova, neophodnih za oranje i proizvodnju žitarica.

U svim ovim okolnostima selo je moralo da deluje zajednički, kao kolektiv. Takođe, postojale su obaveze sela prema državi ili zemaljskom gospodaru koje su padale na selo kao celinu. Takve obaveze su obrok, pozob, priselica, ponos, krina prevodna. Selo je moralo ove terete ravnomerno da rasporedi .

Iz navedenih razloga selo je moralo imati neku vrstu kolektivnog dogovaranja (zbor, opština) kako bi na pravi način moglo odgovoriti na svoje obaveze prema državi i feudalnom gospodaru. Kao zajednica, ono je i samo bilo zainteresovano da pravovremeno odgovori obavezama jer su u suprotnom sledile ozbiljne kazne. U ovom smislu možemo selo smatrati najmanjom upravno-teritorijalnom jedinicom u srednjovekovnoj srpskoj državi, jer se i njime na određeni način moralo upravljati iz funkcionalnih razloga.

Pored potreba zbog kojih selo funkcioniše kao kolektiv, na to ga je terala i kolektivna odgovornost. Pravne odredbe povelja i Dušanov zakonik čine čitavo selo odgovornim za izvesne prestupe ili zločine. Prema Dušanovom zakoniku, selo je moralo da plati vraždu ako bi došlo do iskopavanja i spaljivanja pokojnika.  Selo je bilo obavezno da preda palikuću, ili da umesto njega nadoknadi štetu ukoliko je došlo do paljevine kuće, gumna ili sena.  Selo, ili više sela zajedno, odgovaralo je i za to ako neko upali gumno  ili seno izvan sela. Štetu je imala da plati okolina ili da preda
onoga koji je podmetnuo vatru.

Kuća, gumno (mesto gde se vršu žitarice) i seno najosetljivije su tačke za život jedne porodice, pa i celog sela, zato Zakonik njihovo paljenje rigorozno kažnjava. Žitelji sela su zajednički morali da vode računa i o tome da njihovo selo ne potpadne pod strašne članove Dušanovog zakonika koji predviđaju njegovo raseljavanje. Pomenuti zakonik tako naređuje da selo koje osramoti sudiju ima da se raseli, ista kazna je sledovala i selu koje krije zlatara koji kuje novac, ili ako bi prikrivalo lopove ili razbojnike, s tim što je za ovo delo odgovarao i gospodar sela (feudalac).

U interesu svih žitelja sela bilo je da do ovakvih situacija ne dođe, gde odgovornost pojedinca povlači kolektivnu odgovornost i kaznu. Tad selo odgovara zbog neispunjene policijske dužnosti koju sprovodi kao kolektiv. Odgovornost sela nije bila ograničena samo na njegove žitelje već se prostirala i na čitav atar, a u nekim slučajevima i na bližu okolinu. Sela na rubovima župa u blizini nekog pustog brda, preko koga ide put, bila su dužna da čuvaju stražu i bila su odgovorna za štetu nanetu putnicima, krađu ili razbojništvo. Selo koje ne primi putnika da zanoći, a on zbog toga pretrpi štetu, moralo je da mu taj gubitak nadoknadi. Odgovornost sela za štetu u ataru bila je opšta i nazivala se priselica, a što je atar sela bio veći, to je i rizik od priselice bio veći. Odredbe o kolektivnoj krivičnoj odgovornosti pokazuju neophodnost da se selo kao zajednica organizuje i udružuje. Član Dušanovog zakonika o obavezi čuvanja puteva, predviđa ako sela budu smesna i ne bude jednog gospodara nad župom, onda car postavlja svoje kefalije i sudije, a oni organizuju straže, nadoknađuju štetu i traže po župi zločince.  Ako je selo pripadalo jednom gospodaru, sve ove mere preduzimao je gospodar lično ili preko svojih organa. Dakle, ako je bilo više gospodara u župi, na nivou župe se postavljao organ javne vlasti. Ako bi selo bilo smesno, u izvorima nema podataka, ali su žitelji takvog sela verovatno morali sami da se organizuju u opštinu.
Zbog svega napred navedenog jasno je da su se stanovnici sela zbog svojih zajedničkih potreba okupljali u saboru ili zboru. Mora se napomenuti da se član 69 Dušanovog zakonika ne odnosi na ove zborove, pa se tako ne može tvrditi da su oni bili zabranjeni. Funkcionisanje zbora nametalo je i pitanje postojanja nekih organa seoske opštine. U Dušanovom zakoniku pominju se primićur, knez, vladalci, prestojnici, čelnik, ali oni nisu vezani
za selo, već su u pitanju organi vlastelinstva.  U XV veku se kao organ seoske uprave javlja protoger. Prvi poznati je Vasko, protoger sela Ivanja iz trgovačke knjige Mihaila Lukarevića.

U turskom popisu iz 1455. godine oblasti Brankovića pominje se protoger u jednom broju sela. U oblastima Primorja starešina sela je nazivan cavi ili capita, što se prevodi kao glavar. Starešina sela Bogdašići naziva se kapetan. U Skadarskoj oblasti seoskim naseljima su upravljali glavari i pronijari. Obični glavari bili su ugledniji seljaci. Oni su se starali o izvršavanju svih naređenja mletačkih vlasti, a posebno o ubiranju prihoda koji pripadaju državi. Za svoj trud bili su oslobođeni od opštih dažbina, ali od toga nisu imali posebnih prihoda. Pronijari koji su istovremeno bili i glavari od svojih seljaka mogli su da zahtevaju besplatnu obradu paraspornih njiva, ili desetak od proizvoda.

Sela koja nisu bila potčinjena pronijarima davala su desetak svojim gospodarima (crkva, država). Nema potvrde u izvorima da su u unutrašnjosti Srbije pronijari upravljali selima. Kako je selo bilo najmanja upravna jedinica u državi, tako je u selu najmanja jedinica bila kuća. Porez se kupio od kuće, a i rabote su se takođe davale od kuće. Starešina porodice bio je glavar kuće, a može se pretpostaviti da je seosku opštinu činio upravo zbor
starešina porodica. U okvirima jednog velikog i ekonomski moćnog vlastelinstva seosku opštinu kontrolisao je organ vlastelinstva. Tu je ostajalo malo prostora za samoupravu. Posle propasti Carstva došlo je do raspadanja velikih vlastelinstava, posebno manastirskih i crkvenih. Ovakva situacija je upućivala lokalne zajednice (pa i seoske) na slobodnije delovanje i razvoj. Da bi opstalo, selo je moralo da funkcioniše i izvan uređene zajednice kakva je bila jedno vlastelinstvo. Jedan broj sela je, bar privremeno, izgubio svoje gospodare, pa je svoje probleme morao da rešava samostalnije. U vreme turskog pritiska seoska opština dobija na značaju, a država u vreme despota sve seljake čini vojnim obveznicima.

 

No Comments Yet.

Leave a comment