Popust!

Srbija 1217.

Knjiga za naše uvek radoznale i zainteresovane čitaoce kada je srpska istorija u pitanju. Naučno utemeljena, ali napisana i za širu publiku na prihvatljiv način opisuje jedan vrlo značajan period. U pitanju je razdoblje od sedam decenija (1166–1236) koje po mnogo čemu čini jednu celinu i koje je bilo prelomno.

1,430 rsd 1,040 rsd

Biblioteka: Oblasti: , ,

Naučno utemeljena, ali napisana i za širu publiku na prihvatljiv način opisuje jedan vrlo značajan period.

U pitanju je razdoblje od sedam decenija (1166–1236) koje po mnogo čemu čini jednu celinu i koje je bilo prelomno.
Ove godine navršava se osam vekova otkako je Stefan Nemanjić postao prvi srpski „venčani kralj“ (1217). To je jedan od najvažnijih datuma u našoj istoriji, pogotovo ako se sagleda i u svetlosti događaja koji se desio dve godine kasnije (1219) kada je obrazovana Srpska autokefalna crkva. Srbija je postala kraljevina zahvaljujući združenom delovanju dvojice braće, Stefana Nemanjića i Save, a u vreme značajno izmenjenih političkih okolnosti na prostoru jugoistočne Evrope. Krstaško osvajanje Carigrada (1204) i rušenje Vizantije doveli su do velikih geopolitičkih promena.
Na ruševinama nekada moćne imperije nastalo je nekoliko novih država i međunarodni odnosi su postali složeniji i zamršeniji. Sinovi Stefana Nemanje, međutim, pokazali su da su dorasli novonastalom stanju i pošlo im je za rukom da za vladara svoje države umesto dotadašnje titule velikog župana obezbede titulu kralja. Bio je to veliki skok u hijerarhijskom svetskom poretku onovremenih država.

 

Format:

21

Pismo:

Ćirilica

Povez:

Tvrd

ISBN:

?

Autor

Radivoj Radić,

Siniša Mišić

Komentari

Nema komentara još uvek.

Ostavite komentar za “Srbija 1217.”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Recenzije

Kako su Nemanjići došli do kraljevske titule

Pre tačno osam vekova, 1217. godine, srpska država je međunarodno priznata

Stefan Nemanja, ktitorski portret, freska u naosu Bogorodicine crkve 1568. god (Foto Vikipedija)

Godina je 1204. Krstaši osvajaju Carigrad. Na tlu srušene Vizantije nastaju nove države. Međunarodni odnosi u jugoistočnoj Evropi se usložnjavaju. Čak i u takvim neveselim političkim okolnostima, jedna zemlja uspeva da ostvari svoj cilj i stekne međunarodno priznanje.

To je Srbija, čiji vladar Stefan Nemanjić (Prvovenčani) direktno iz Rima dobija kraljevsku krunu, što je značilo sticanje državnosti i samostalnosti.

Zbilo se to pre tačno osam vekova – 1217. godine.

Ovako bi u najkraćem mogao da glasi siže knjige „Srbija 1217 – nastanak kraljevine”, u izdanju „Evolute”, čiji su autori Siniša Mišić i Radivoj Radić. Ova dvojica profesora Odeljenja za istoriju beogradskog Filozofskog fakulteta nedavno su predstavili svoju studiju na književnom festivalu „Pazi šta čitaš”. Na toj manifestaciji posvećenoj stručnoj literaturi iz humanističkih nauka, kulture i umetnosti, Mišić i Radić su pojasnili da je u njihovoj knjizi „ponuđen novi pogled na ovu temu”.

„Naša namera je bila da pokažemo kako 1217. godina nije bila slučajnost ili incident u istoriji Srba u srednjem veku, već da je sticanje državnosti bio ishod napora koje je preduzimalo više generacija tadašnjih vladara. Najzaslužniji za to što je Srbija došla do krune i međunarodnog priznanja jesu Stefan Nemanja (Sveti Simeon) i njegovi sinovi Stefan Nemanjić (Prvovenčani) i Rastko, odnosno Sava”, istakao je Mišić.

Dve godine pošto je kraljevska kruna stigla iz Rima, izborom Save za arhiepiskopa 1219. i stvaranjem srpske autokefalne pravoslavne crkve, srpska država s kraljem na čelu dobija i samostalnu crkvu, koja upotpunjuje stečenu državnost. Ovo je utoliko važnije, dodao je Mišić, jer je tim događajem rešeno versko pitanje, bez čijeg rešavanja nijedna srednjovekovna država nije mogla da opstane. Osim toga, Sveti Sava bio je zaslužan i za ono što bismo danas mogli nazvati ideološkim aspektom, odnosno opravdavanjem i objašnjavanjem očeve vladavine.

„Specifičnost kraljevine Nemanjića jeste u celom postupku stvaranja kulta Svetog Simeona, odnosno Stefana Nemanje, od njegovog zamonašenja, preko smrti u Hilandaru, do pogreba, kanonizacije i pisanja njegovih žitija. U tome svemu najzaslužniji je Rastko, koji je radio na stvaranju vladara-svetitelja i uspostavljanju Nemanjića kao svetorodne dinastije”, naveo je Mišić.

Teško je, ipak, reći koji je od trojice Nemanjića imao presudnu ulogu u uspostavljanju srpske srednjovekovne državnosti, dodaje on.

„Stefan Nemanja je započeo proces dobijanja samostalnosti. On je 1195. i 1196. ujedinio sve srpske zemlje osim Bosne, čime je Srbiji omogućeno da dopre do predela u kojima je mogla da intenzivnije razvija privredu i poljoprivredu nego dok su u njenom sastavu bili samo Raška i Polimlje. Intenziviranje zemljoradnje u pripojenim krajevima, poput Kosova i Metohije ili dolina Zapadne i Južne Morave, odrazilo se i na porast stanovništva. Dosadašnji nalazi pokazuju da je broj stanovnika od kraja 11. i početka 12. veka rastao sve do 1340. godine, kada dolazi do istovremene stagnacije, pa opadanja populacije i države”, kaže Mišić.

Crkveno graditeljstvo za vreme vladavine Stefana Nemanje takođe je naknadno doprinelo uspostavljanju državnosti, dodao je. Od hramova podignutih u njegovo doba, naime, posle 1219. formirana je mreža episkopija novouspostavljene autokefalne crkve.

Profesor Radivoj Radić ukazao je na to da su i prethodnici Stefana Nemanjića na mestu velikog župana nastojali da pripreme međunarodno priznanje oličeno u kraljevskoj kruni. I dok je Vizantija na to, čini se, gledala sa znatno više blagonaklonosti, ugarski dvor je opstruisao ideju da Srbija dospe u rang kraljevine.

„Kruna se u to doba mogla dobiti jedino iz Rima, od pape kao tadašnjeg vrhovnog autoriteta hrišćanskog sveta. U Vizantiji tada nisu još imali ni svoju reč za kralja. Budući da su ugarski kraljevi smatrani najodanijima u katoličkom svetu, njihovo protivljenje slanju krune u Srbiju dugo je nailazilo na razumevanje pape Inoćentija Trećeg”, naveo je Radić.

Tek smrću tog verskog poglavara, 1216. godine, srpski vladari uspevaju da dobiju krunu iz Rima. S tim se uskoro miri i ugarski dvor, u čijim će se zvaničnim poveljama uskoro naći titula „kralja Srbije”, baš kao i u dokumentima svih potonjih vizantijskih pisaca.

Kruna stigla iz Rima

Na predstavljanju knjige autori su se dotakli i kontroverze kojom se često, kako kažu, bavi šira javnost: odakle je stigla kruna za Stefana Prvovenčanog. Profesori Siniša Mišić i Radivoj Radić navode da je ona, po svim saznanjima, došla iz Rima, a da ju je po papskom legatu poslao papa Honorije.

„U to doba, 1217. godine, Vizantije još nema, a na zapadu car nije biran, pa je papa bio jedini i najveći internacionalni autoritet. Upravo zato, Stefan Prvovenčani svakako nije jedini vladar krunisan iz Rima”, istakao je Mišić.

Radić je precizirao da je čak i bugarski srednjovekovni vladar Kalojan, iako je imao titulu cara, želeo da od pape Inoćentija Trećeg dobije krunu.

„Čak su i ruski knezovi, čija je crkva bila najodanija carigradskom patrijarhu, dobijali krunu sa zapada”, zaključio je on.