Turkinjina priča

Godine 1913. Grejs Elison je priredila i napisala predgovor za knjigu Hadidže Zenur, objavljenu pod imenom Zejnep Hanuma.
Reč je o pismima koja je Zejnep pisala Elisonovoj između 1906. i 1912. godine. Pisma otkrivaju ne samo Zejnepine utiske o Evropi već donose i dragocene podatke o vremenu i položaju žena tokom vladavine Abdula Hamida II. Zejnep opisuje snažne kontraste života u turskom haremu.Hadidže Zenur sučeljava slobodu koju je očekivala na Zapadu, sa sopstvenim razočarenjem i u evropsku demokratiju ali i u evropski feminizam. Glavni element u poređenjima života u Carigradu i života u Evropi jeste ispraznost „zapadnog buržoaskog društva i opasnost od snobizma“.

1,300 rsd

Biblioteka:

Evropske impresije jedne Turkinje
Osim veoma zanimljivih zapažanja i poređenja doživljaja straha, greha i poniznosti u religijama istoka i zapada, junakinja knjige prešla je i zanimljiv emotivni i saznajni put od bekstva iz očeve kuće u Istanbulu do povratka u Tursku nekoliko godina kasnije. Osećanje ogromne uskraćenosti zbog strogih pravila života žena pripadnica najvišeg osmanskog društvenog sloja i nepodnošljive stege režima sultana Abdula Hamida bili su povod za rizičan odlazak iz roditeljske kuće. Na kraju evropskog puta svedoci smo njenog nostalgičnog nastojanja da uobliči svet vrlina istog tog društva po kojima se ono razlikuje od Zapada (siromašni ne zavide bogatima, postoji velika socijalna prohodnost od najnižih slojeva ka višim itd.). Na taj način konstituisana „drugost” potvrđuje da su u javnom diskursu na obodu ili izvan kruga „zapadne civilizacije” uvek postojale nedoumice u pogledu poželjnog stepena prihvatanja njenih tekovina da bi se sačuvale autentičnost, razlika i imaginarne vrednosti sopstvenog društva. One su u različitim epohama često politički (i populistički) korišćene.U Evropskim impresijama jedne Turkinje uočljivo je stalno mešanje imaginacije i stvarnosti. Danijela Stefanović je s pravom primetila da je najistoričniji događaj u knjizi epizoda kratkog boravka u Beogradu 1906. godine. Identitet srpskih prijatelja koji su sestrama pomogli da ih srpska policija, po dojavi iz turske prestonice, ne sprovede do osmanskog poslanstva i time prekine njihovo bekstvo, ostaće zauvek nepoznat. Možda spominjanje zatvorenog automobila u kome su prevezene u sklonište vinograda na Topčideru može da se tumači kao nekakav trag. Te godine u Beogradu je bilo šest vlasnika automobila a zatvorena vozila imali su samo bankar Vasa Radulović i verovatno inženjer Andra Ristić (inicijali A. R. se inače pominju i tokom daljeg pomaganja jednoj od sestara da stigne do Zagreba).

Komentari

Nema komentara još uvek.

Ostavite komentar za “Turkinjina priča”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *