U koži Vuka Brankovića

U koži Vuka Brankovića

Ivan Đurić

1.400 дин.

Đurićeve eseje iz osamdesetih godina možemo videti kao sporadično nastajalu, samim tim nužno fragmentarizovanu, ali i podsticajnu raspravu o istoriji kao naročitom znanju koje jednim svojim tokom stremi u prošlost, u njene svetle i sumračne epizode, da bi se otuda uvek iznova vraćala i, obremenjena stečenim iskustvom, suočavala svojim savremenim tokom sa prvim i poslednjim pitanjima aktuelnog društvenog iskustva. Uvek podrazumevajući ovo dvojstvo, uvek pretpostavljajući susret znanja o istoriji koja je završena i potrebe da se razumeju društveni tokovi koji su upravo u toku, metaistorijski eseji Ivana Đurića otkrivaju zainteresovanu perspektivu u kojoj se samosvesna poetika istorije prepliće sa samosvesnom voljom da se društvo istraži i spozna u datosti neponovljivog trenutka, pred istorijskom slikom koja se tek oformljuje i naslućuje. Istoričar utoliko ne može biti neutralan. On nastoji da kroz esejističku formu razumevanja ispita samu svoju profesiju, najpre onu najužu, vizantološku, a potom i istoriografiju kao naučnu disciplinu, da bi se potom okrenuo  društvenim izazovima koji imaju istorijsku dimenziju i istorijsku dinamiku.

Gojko Božović

 

Biblioteka: Oblasti: , , ,

Opis

Sabrani eseji koje je Ivan Đurić pisao tokom dva razdoblja,  jednu grupu osamdesetih, a drugu u vreme burnih devedesetih godina XX veka. Prvi su nastali kao plod istorijskih promišljanja proisteklih iz njegovog dotadašnjeg naučnog opusa iz kojeg je izvukao pitagorejsku kvintesenciju, dodao im i osoben literarni stil, ali tako da nisu izgubili na naučnosti, i na sebi svojstven način  pretočio i uobličio u poučno i prijemčivo štivo. Druga skupina eseja bila je podstaknuta „istorijskim“ vremenom u kome smo živeli tokom poslednje decenije prošlog stoleća kada je došlo do „sažimanja“ istorije i stvarnosti, kada se Đurić rukovodio i isticao načelom da postoje vremena u kojima istoričar nema pravo da ćuti.

Obe grupe eseja imaju nekoliko zajedničkih imenitelja: intelektualnu radoznalost, spremnost da se o osetljivim temama progovori bez oklevanja, lucidno tumačenje istorijskih procesa i događaja, upotrebu domišljatih parabola, dragocen smisao za detalj i nespornu stilsku perfekciju.

Dodatne informacije

Format:

A5

Broj strana:

184

Pismo:

latinica

Povez:

tvrdi

ISBN:

978-85-80912-03-5

Author Picture

Ivan Đurić

Ivan Đurić (30. oktobar 1947 — 23. novembar 1997) bio je profesor Beogradskog univerziteta i srpski istoričar.
Nakon što je završio studije primljen je za asistenta na katedri za istoriju u junu 1971 , gde je šef katedre bio Georgije Ostrogorski. Magistarski rad, na temu „Porodica Foka“ završio je 1974. Iste godine je postao i saradnik instituta za Vizantološke studije SANU[3]. Usavršavao se u Centru za Vizantološke studije i u Američkoj školi u Atini (1977–1978). U svojoj trideset petoj godini (1982) odbranio je doktorsku disertaciju „Vreme Jovana VIII Paleologa“[3]. Docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu postao je 1982. i gostujući profesor na Univerzitetu u Nici (1983) i u Parizu (1986). Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1989) i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta (1990).

U godini kada je postao vanredni profesor, počeo je da uređuje časopis Demokratija danas. Učestvovao je 1980. godine u pripremi „Okfordskog rečnika Vizantije“. Godine 1991. se je preselio u Pariz, gde je predavao vizantologiju na univerzitetima Pariz VIII i Pariz XII te na Institutu za evropske studije. U Parizu je ostao da živi i radi sve do svoje smrti, 1997. godine.

Recenzije

There are no reviews yet.

Be the first to review “U koži Vuka Brankovića”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Slični naslovi…