Јавност је др Радић заталасао и пре неколико година књигом „Срби пре Адама и после њега” у којој полемише са псеудoисторичарима, а од дела која је још објавио издвајамо „Страх у позној Византији” и „Византија. Пурпур и пергамент”. У разговору за „Политику” каже да му је посебно стало до књиге „Друго лице Византије” коју већ дуже време припрема и у којој ће се наћи збирка византијских вицева, сановник, медицински трактат и пољопривредна енциклопедија…

Мислите ли да Византија последњих година постаје све „популарнија” и код нас и у свету, и шта би био узрок том интересовању?

Занимање за Византију и поимање колико је византијска цивилизација била значајна за развитак српске средњовековне државе врло су рано спознати у нашој средини. Мислим да са пуно поноса треба подсетити читаоце „Политике” да је управо у Београду далеке 1906, дакле пре нешто више од сто година, утемељена катедра за византологију као трећа те врсте у свету. Узгред, прва у свету византолошка катедра, на чијем челу је био „отац” немачке византологије Карл Крумбахер и на којој су се школовали и неколики српски истраживачи, установљена је у Минхену, а друга, под руководством Шарла Дила, утемељена је на престижној Сорбони у Паризу, обе у последњим годинама 19. столећа. Оставља дубок утисак чињеница да је на размеђу 19. и 20. века неко у краљевини Србији имао свест о томе колико је Византија важна за нашу прошлост. И, заиста, знатан део наших знања о српској средњовековној историји управо почива на подацима византијских писаца. Иначе, занимање за Византију у нашој средини постоји одувек, али сте у праву када закључујете да у последње време она постаје све „популарнија”. Мене посебно радује чињеница да се велики број младих интересује за Византију.

Можда је, ипак, најзанимљивији амерички историчар византолог Хари Тартлдов, „мајстор алтернативне историје”. У његовом, вреди додати, успешном роману „Византијски агент” Византија је постала део шпијунско–љубавног трилера (издавач „Еволута”). Како оцењујете овакве књижевно–историјске излете?

Утисак је да оваква врста литературе широм света стиче све више присталица. Када неко добро познаје прошлост, а уз то поседује обдареност и домишљатост књижевника, он може да се поиграва у духу тезе „шта би било кад би било”. Немам ништа против такве литературе јер је то ипак једна интелигентна играрија што је од самог почетка јасно и читаоцима. Међутим, против сам историјских романа који претендују да буду „аутентични и веродостојни”, да представе оновремени живот и личности какви су они заиста били, али то чине робујући окошталим стереотипима и предрасудама, са пуно грешака и трапаво, једном речју нетачно, па се то претвара у скрнављење историје.

Да ли такав приступ историји може угрозити озбиљност византологије као науке? Може ли се (зло)употребити и византологија?

Научна фантастика „загледана у прошлост”, уколико се не схвати преозбиљно, а и та опасност постоји, не може угрозити озбиљност византологије, па, уопште, и историје као науке. С друге стране, противник сам псеудоисторије, које има у нашој средини и коју нам подастиру неуки и насртљиви аматери, и видим је као својеврсног загађивача наше културне средине. На овом месту желим да нагласим да је неутемељена и крајње произвољна теза да су Срби заправо последњи Византинци. Овакву оцену олако изричу људи који у најмању руку не познају византијску цивилизацију. Византија је држава која нема наследника и остаје јединствен и непоновљив спој римског државног уређења, хеленске, односно хеленистичке културе и хришћанства.

Десет векова византијске цивилизације дало је и нека славна имена политике, али и уметности. Која бисте издвојили као најзанимљивијa и најистакнутијa?

Обично се и са пуно разлога наводе неки од истакнутих царева, личности од светскоисторијског значаја, као што су Константин Велики, Јустинијан Велики или Василије II. Поменуо бих неке од просвећених царева, царева-интелектуалаца, као што је, на пример, Манојло II Палеолог. Он је приликом обиласка западне Европе, у Италији, Француској и Енглеској својим образовањем и понашањем истински задивио тамошњу рафинирану публику. Издвојио бих и филозофе Михаила Псела и Георгија Гемиста Плитона, као и Лава Математичара, пример скромног и једноставног генија. Ту је и Манојло Хрисолорас око кога су се крајем 14. века отимали италијански универзитети и који је био озбиљан кандидат за папу. Међу женама на првом месту су учена принцеза Ана Комнина и монахиња Касија, блистави умови Византијског царства.

Ваша се књига може читати и као права „историјска авантура”. Коме сте је наменили?

Она јесте у првом реду намењена онима које означавамо синтагмом „шира читалачка публика” и написана је тако да је може читати и онај који ништа не зна о Византији. Мишљења сам да у нашој средини недостају управо такве научно-популарне књиге и да за њима постоји својеврсна „интелектуална глад”.

Ваше је дело и ода Цариграду. Која је драж овог славног места?

Једини град на свету који се простире на два континента, Европи и Азији, столећима центар трговине, раскрсница путева између Истока и Запада, интелектуални светионик средњег века, „огњиште целе васељене”, „царица градова”, место у којем су се додиривали светови и сустицале разнолике боје и мириси, специмени далеких земаља.

Ко је све посећивао Цариград, ко је о њему највише и најлепше писао?

Шаролик је списак оних који су посећивали средњовековни Цариград. Трговци, изасланици разних владара, путници намерници, ходочасници, пустолови, радозналци. Скоро сви они су били подједнако усхићени лепотом мегалополиса на Босфору. Сведочанства о посети византијској престоници оставили су људи из латинског света западне Европе, Руси, Арабљани, Јевреји. У средишту пажње скоро свих оновремених путописаца били су храм Свете Софије, чудо средњовековне хришћанске архитектуре, и Хиподром. Посебно су Цариградом били импресионирани руски ходочасници, дубоко религиозни и побожно усредсређени на мошти и разне реликвије. Отуда им се чинило да је црква Свете Софије, чија се лепота по њиховим речима не може описати, подједнако и на небу и на земљи и да је тамо Бог међу људима.

Коју је поруку историја Византије исписала за будуће, па чак и данашње генерације?

Премда се може прочитати како буктиње византијске духовности нису сасвим згасле ни у наше време, него, напротив, попут сјаја далеке, давно угашене звезде и данас обасјавају хоризонт светске цивилизације, ваља нагласити да је реч само о одсјајима. Међутим, једна од непролазних порука, налик на завештање непролазне вредности, преостала од византијске цивилизације, односи се на дубоко хуманистички принцип који нас уверава у огромну снагу знања.