СЕОСКА ОПШТИНА
Српско село у средњем векуhttp://www.evoluta.rs/product/srpsko-selo-u-srednjem-veku/
У средњовековној српској држави општина као имовинска заједница не постоји, али постоји као заједница житеља села са особитим потребама и интересима. Овоме бисмо додали и заједничку одговорност пред државом и феудалним господарем за одређена дела. Термин општина има и другачија значења од онога које означава сеоску заједницу. Тако кнез Лазар поклања својој задужбини Раваници Људину Богосава из Смедерева и Огњена са сином Бранком из околине Крушевца с општином и са баштином. Овде нису у питању села, већ задружне породице са неподељеном породичном имовином.
Житеље једног сеоског насеља на сарадњу и организовање у заједницу упућивало је више различитих чињеница. Знатан део површина у сеоском атару искоришћаван је заједнички (воде, шуме, паше), што је само по себи наметало потребу за организовањем и међусобним споразумевањем. На сарадњу становнике села нагонила је и производња житарица јер је било неопходно у атару груписати јаре и озиме житарице, а да се део обрадивих површина остави на угар. Село је поверавало пастиру чување волова, неопходних за орање и производњу житарица.
У свим овим околностима село је морало да делује заједнички, као колектив. Такође, постојале су обавезе села према држави или земаљском господару које су падале на село као целину. Такве обавезе су оброк, позоб, приселица, понос, крина преводна. Село је морало ове терете равномерно да распореди .
Из наведених разлога село је морало имати неку врсту колективног договарања (збор, општина) како би на прави начин могло одговорити на своје обавезе према држави и феудалном господару. Као заједница, оно је и само било заинтересовано да правовремено одговори обавезама јер су у супротном следиле озбиљне казне. У овом смислу можемо село сматрати најмањом управно-територијалном јединицом у средњовековној српској држави, јер се и њиме на одређени начин морало управљати из функционалних разлога.
Поред потреба због којих село функционише као колектив, на то га је терала и колективна одговорност. Правне одредбе повеља и Душанов законик чине читаво село одговорним за извесне преступе или злочине. Према Душановом законику, село је морало да плати вражду ако би дошло до ископавања и спаљивања покојника. Село је било обавезно да преда паликућу, или да уместо њега надокнади штету уколико је дошло до паљевине куће, гумна или сена. Село, или више села заједно, одговарало је и за то ако неко упали гумно или сено изван села. Штету је имала да плати околина или да преда
онога који је подметнуо ватру.
Кућа, гумно (место где се вршу житарице) и сено најосетљивије су тачке за живот једне породице, па и целог села, зато Законик њихово паљење ригорозно кажњава. Житељи села су заједнички морали да воде рачуна и о томе да њихово село не потпадне под страшне чланове Душановог законика који предвиђају његово расељавање. Поменути законик тако наређује да село које осрамоти судију има да се расели, иста казна је следовала и селу које крије златара који кује новац, или ако би прикривало лопове или разбојнике, с тим што је за ово дело одговарао и господар села (феудалац).
У интересу свих житеља села било је да до оваквих ситуација не дође, где одговорност појединца повлачи колективну одговорност и казну. Тад село одговара због неиспуњене полицијске дужности коју спроводи као колектив. Одговорност села није била ограничена само на његове житеље већ се простирала и на читав атар, а у неким случајевима и на ближу околину. Села на рубовима жупа у близини неког пустог брда, преко кога иде пут, била су дужна да чувају стражу и била су одговорна за штету нанету путницима, крађу или разбојништво. Село које не прими путника да заноћи, а он због тога претрпи штету, морало је да му тај губитак надокнади. Одговорност села за штету у атару била је општа и називала се приселица, а што је атар села био већи, то је и ризик од приселице био већи. Одредбе о колективној кривичној одговорности показују неопходност да се село као заједница организује и удружује. Члан Душановог законика о обавези чувања путева, предвиђа ако села буду смесна и не буде једног господара над жупом, онда цар поставља своје кефалије и судије, а они организују страже, надокнађују штету и траже по жупи злочинце. Ако је село припадало једном господару, све ове мере предузимао је господар лично или преко својих органа. Дакле, ако је било више господара у жупи, на нивоу жупе се постављао орган јавне власти. Ако би село било смесно, у изворима нема података, али су житељи таквог села вероватно морали сами да се организују у општину.
Због свега напред наведеног јасно је да су се становници села због својих заједничких потреба окупљали у сабору или збору. Мора се напоменути да се члан 69 Душановог законика не односи на ове зборове, па се тако не може тврдити да су они били забрањени. Функционисање збора наметало је и питање постојања неких органа сеоске општине. У Душановом законику помињу се примићур, кнез, владалци, престојници, челник, али они нису везани
за село, већ су у питању органи властелинства. У XV веку се као орган сеоске управе јавља протогер. Први познати је Васко, протогер села Ивања из трговачке књиге Михаила Лукаревића.
У турском попису из 1455. године области Бранковића помиње се протогер у једном броју села. У областима Приморја старешина села је називан cavi или capita, што се преводи као главар. Старешина села Богдашићи назива се капетан. У Скадарској области сеоским насељима су управљали главари и пронијари. Обични главари били су угледнији сељаци. Они су се старали о извршавању свих наређења млетачких власти, а посебно о убирању прихода који припадају држави. За свој труд били су ослобођени од општих дажбина, али од тога нису имали посебних прихода. Пронијари који су истовремено били и главари од својих сељака могли су да захтевају бесплатну обраду параспорних њива, или десетак од производа.
Села која нису била потчињена пронијарима давала су десетак својим господарима (црква, држава). Нема потврде у изворима да су у унутрашњости Србије пронијари управљали селима. Како је село било најмања управна јединица у држави, тако је у селу најмања јединица била кућа. Порез се купио од куће, а и работе су се такође давале од куће. Старешина породице био је главар куће, а може се претпоставити да је сеоску општину чинио управо збор
старешина породица. У оквирима једног великог и економски моћног властелинства сеоску општину контролисао је орган властелинства. Ту је остајало мало простора за самоуправу. После пропасти Царства дошло је до распадања великих властелинстава, посебно манастирских и црквених. Оваква ситуација је упућивала локалне заједнице (па и сеоске) на слободније деловање и развој. Да би опстало, село је морало да функционише и изван уређене заједнице каква је била једно властелинство. Један број села је, бар привремено, изгубио своје господаре, па је своје проблеме морао да решава самосталније. У време турског притиска сеоска општина добија на значају, а држава у време деспота све сељаке чини војним обвезницима.
Add Comment