Jahači apokalipse: Kuga, Glad, Rat
Uzroci
Uzročnik kuge je bakterija Yersinia Pestis, koja normalno živi u pojedinim toplokrvnim životinjama, a buve koje sišu krv tim životinjama prenose je s jedne jedinke na drugu. Kuga i danas postoji kao endemsko oboljenje u nekim delovima Indije i Centralne Azije, ali se uspešno leči antibioticima. Istorijski gledano, najvažniji domaćin te bakterije bio je crni pacov, koji je vrlo pokretljiv i može preći velike razdaljine, a uz to boravi u neposrednoj blizini ljudi. Tako buve koje napuste zaraženu životinju kada joj se povisi telesna temperatura, lako prelaze na novog domaćina – čoveka.
Postoje tri oblika kuge, a sve ih izaziva jedna ista bakterija. U moderno doba mogla se izučavati na primeru mandžurijske epidemije iz 1921. godine, koja je odnela više miliona žrtava.
Najpoznatiji vid kuge je bubonska, kada se na limfnim čvorovima pod pazuhom ili na preponama stvore nepodnošljivo bolni buboni. Ukoliko buboni puknu u roku od nedelju dana, postoje šanse za preživljavanje, no obično smrt nastupa za četiri do osam dana. U ono vreme smrtnost od bubonske kuge procenjivana je na 60–90 %. Znatno opasnija od bubonske je krvna kuga, koja uzrokuje opšte trovanje krvi, kao i plućna kuga, koja je, ako je suditi po savremenim opisima (obilato povraćanje krvi) u srednjem veku bila češća i od bubonske. Za razliku od bubonske kuge koju isključivo prenose buve, plućna kuga može se preneti s jednog čoveka na drugog. Period inkubacije je samo nekoliko sati, a smrt nastupa u proseku za najviše dva dana, a često i tokom istog dana. Smrtnost od krvne, kao i od plućne kuge, iznosi 100 %.
Širenje kuge
Šta je tačno uzrokovalo da baš u tom trenutku buknu epidemije kuge tolikog obima, vrlo je složeno pitanje, koje ću zaobići. Već u VI veku kuga je prvi put prešla iz Azije u Evropu. Verovatno je i ta prva epidemija odnela veliki broj života, ali oskudni izvori iz ranog srednjeg veka ne daju dovoljno podataka na osnovu kojih bi se izvele računice.
A onda je, bar koliko je nama danas poznato, kuge nije bilo osam vekova, pa je iznova buknula četrdesetih godina XIV veka i zahvatila čitavu Aziju. Godine 1347. stigla je do Krima, a u decembru preneta u Italiju, gde je jednim brodom stigla iz Đenove i do Sicilije. Tempo kojim se potom širila po Evropi lako se da videti na priloženoj karti.
Kuga je pratila trgovačke puteve, pa su luke bile prve na udaru. Za tri godine zahvatila je gotovo čitavu Evropu. U epidemiji 1347–1350. pojedina mesta, pa čak i veće oblasti, bila su praktično sasvim pošteđena, što se čak odnosi i na tako značajne i velike gradove kao što su Milano, Nirnberg i Lijež, ali i Bearn u Francuskoj, jedna oblast u Španiji, veće delove Nizozemske, Poljske, Rusije i Balkana, kao i na čitavu Bohemiju. Zašto je bilo tako, možemo samo nagađati. Da li je posredi efikasan metod izolacije (u gradovima) ili u tim mestima nije bilo crnih pacova? U slučaju Bearna, Škotskih visoravni i unutrašnjeg Balkana sigurno su pomogle raštrkanost sela i niska gustina naseljenosti.
Broj žrtava
U gusto naseljenim gradovima rizik od zaraze svakako je bio veći, naročito kada je posredi plućna kuga. Stoga nije neobično što je Italija sa svojim mnogobrojnim gradovima bila među najteže pogođenim zemljama. Verovatno nikad nećemo saznati koliko je tačno života kuga odnela u Evropi za kratko vreme. Gotovo svuda je tok epidemije bio isti: prvo nekoliko sporadičnih slučajeva, potom eksplozija smrtnosti tokom nekoliko meseci, potom još mesec ili dva jenjavanja, s povremenim smrtnim slučajevima.
Izvori iz tog vremena strahovito preteruju kada navode brojeve. Hroničari često ne prezaju od tvrdnji da je stradala polovina, ili čak devet desetina žitelja nekog mesta, a čak i kad navedu naoko egzaktne brojeve, one često prevazilaze broj stanovnika koji je dato mesto imalo pre epidemije.Tako jedan hroničar navodi da je u Ruanu umrlo 100.000 ljudi – iako je grad mogao imati do 35.000 stanovnika, a lekar Gi de Šolijak je kao očevidac tvrdio da je Avinjon izgubio 60.000 žitelja iako ukupan broj stanovnika nije dosezao ni do polovine tog broja.
U srednjem veku malo se marilo za tačnost brojčanih podataka, a do onih demografskih nije bilo moguće ni doći. U hronikama nailazimo samo na sveopšti utisak smrti. Strahovit šok koji je kuga predstavljala budući tako neočekivana i u svom toku munjevita pošast, stvorio je pogodnu klimu za kojekakva preterivanja i opšti doživljaj da je stigao Sudnji dan.
Nebrojeni istoričari su primenom različitih indirektnih metoda pokušavali da izračunaju broj žrtava po državama, no odmah se može zaključiti da je gotovo nemo Širenje kuge · Delimično ili u potpunosti pošteđena mesta guće i približiti se istini, te da sve egzaktne brojeve koji se mogu naći u literaturi treba uzeti sa velikom rezervom. Primera radi, u slučaju Engleske, za koju postoji čak više izvora nego za bilo koju zemlju, računice se protežu na 20 do gotovo 50 % stanovništva, a jedan savremeni istoričar tvrdi da je bilo svega 5 % žrtava.
Nešto su veće mogućnosti da se dođe do verovatnijih procena žrtava kuge 1348–50. za pojedinačna mesta ili manja područja, što važi i za određene staleže u pojedinim zemljama. Procenjuje se da se u mestu Orvijeto u Italiji, koje je oko 1300. godine imalo oko 12.000 stanovnika, taj broj možda i prepolovio od maja do septembra 1348. Isto važi i za još neke gradove u Italiji. U burgonjskoj varoši Živri od 1.500–1.700 stanovnika njih 615 umrlo je između avgusta i novembra 1348. Gubici su, dakle, iznosili od 38 do 43 %. Koliko je ljudi umrlo u velikom gradu poput Pariza izmiče svakom proračunu jer se i ne zna koliko je stanovnika u njemu živelo sredinom XIV veka. Procene variraju od 70.000 do 200.000 i pretežu u korist drugog broja.
Mada za Englesku postoji dosta izvora, brojne su nepoznanice. U sigurnije brojeve spada smrtnost sveštenstva 1848–1849. Ona je u proseku u Engleskoj iznosila blizu 45 %. No, treba imati u vidu da su sveštenici po prirodi svog posla bili izloženiji zarazi od drugih, držali su bdenja i obavljali poslednja pomazanja, ali i posećivali bolesnike na samrtničkoj postelji. Stoga je prilično neizvesno koliko se pomenuti broj može primeniti na opštu populaciju. Druga relativno pouzdana procena odnosi se na jedan drugi stalež – feudalno plemstvo. Smrtnost kod njih iznosi 23–27 %.
A kako je bilo niže na društvenoj lestvici, kod seljaka, koji su činili 90 % stanovništva? Uobičajeno se pretpostavlja da je kuga teže pogađala siromašne nego bogate. To naizgled potkrepljuju studije o crkvenim posedima, gde je smrtnost bila oko 50 %, u jednom slučaju čak i 65 %. Ali opet nije reč o ukupnom broju stanovnika, već samo o broju nakupaca, muškaraca starijih od 20 godina. Na posedu Hejlsoven (nadomak Birmingema) smrtnost je bila 40 %, ali se žene, deca i mladi opet ne pominju. Uz mnoge ograde, moglo bi se reći da su stariji bili pogođeni teže od mlađih. U Hejlsovenu je, na primer, smrtnost u starosnoj grupi od 40–49 godina bila dvostruko, a u uzrastu od 50–59 godina čak i trostruko veća nego kod mladih od 20 do 29 godina.Čini se da su bogatiji seljaci umirali od kuge srazmerno jednako koliko i oni siromašni.
Čak i ako se u nagađanjima (jer drugo se ne može činiti) o broju žrtava „crne smrti” zaustavimo na relativno malom procentu, npr. 25–30 %, opet dolazimo do zastrašujućeg broja mrtvih. Toliko je bio velik, da se XIV stoleće više od bilo kog drugog smatra dobom katastrofa. No, postavimo „crnu smrt” u pravi kontekst, u širu perspektivu. Epidemija 1348–1350. zapamćena je kao naročito strašna jer je bila prva. Kasnije su ljudi očvrsli i, nažalost, oguglali. Kuga se vratila u većem delu zapadne Evrope 1360–1361. godine, i izgleda da je tad najteže pogodila decu. Od kraja XIV veka stalno su izbijale nove lokalne epidemije, nekada čak i svake druge godine, i to sve do XVIII veka, naročito u gradovima.
Epidemija u talasima
Posledice tih epidemija, dosta dobro poznate od kraja XVI veka, bar su jednako strašne kao i one iz 1348–1350. Možemo navesti tek nekoliko primera (celovit spisak zahtevao bi zasebne stranice). U pojedinačnim kugama London je gubio sledeće procente stanovništva: 1563: 25–30 %; 1593: oko 18 %; 1603: 22–26 %; 1625: oko 25 %; 1636: gotovo 23,10 %; 1665. godine (The Great Plague): oko 28 %. Još veći je broj žrtava u više gradova na severu Italije tokom velike epidemije 1630: Milano: 35–40 %; Venecija 35 %; Padova 44 %; Parma 50 %; Verona 59 %; Breša 45 %; Kremona oko 60 % i Mantova 69 %.
Nemojmo zaboraviti ni poslednje velike nalete kuge koji su harali Evropom početkom XVIII veka, u Nemačkoj i na Baltiku 1709–1713, u Provansi 1720. i Mesini 1743: Gdanjsk 49 %; Kopenhagen i Stokholm 30–34 %; Marselj 40 %; Tulon preko 50 %; Arl i Eks 25–30 %; Mesina gotovo 60 %. Poređenja radi treba dodati da je i generacija naših roditelja doživela katastrofalnu epidemiju koja se po prostiranju može uporediti sa „crnom smrću“, a po broju žrtava je možda i prevazilazi: reč je o španskoj groznici koja je 1918. za samo nekoliko meseci odnela oko 30 miliona ljudskih života širom sveta.
Posle početka XVIII veka (Mesina je bila izolovan slučaj) kuga je prestala da potresa ove krajeve sveta bar u vidu epidemije. Verovatno je glavni uzrok tome što je najvećeg prenosioca kuge – crnog pacova, u to doba potisnuo jači i agresivniji sivi pacov, koji živi drugačije od svog crnog rođaka, te ne dolazi prečesto u neposredan dodir s ljudima. Ukoliko je uopšte i nosio kužne buve, njima je svakako bilo teže da pređu na čoveka.
Posle tako sumornih podataka o smrtnosti, čovek se zapita kako je u Evropi uopšte iko preživeo. Više istovremenih činilaca doprinelo je da se u relativno kratko vreme gubici bar unekoliko nadoknade. Prvo, izučavanje kasnijih razdoblja pokazalo je da nakon perioda pogubnih epidemija usledi jak porast broja brakova i nataliteta („Levaserov zakon”). Pogledajmo bar primer iz Gdanjska: od 1701. do 1708. sklapala su se u proseku 562 braka godišnje. U godini kuge, 1709, taj broj je pao na 506, da bi sledeće godine iznosio 1.821 – šest puta više ako se ima u vidu i drastično smanjenje broja stanovnika. A i ono malo pouzdanih podataka za XIII vek pokazuje istu tendenciju, npr. broj sklopljenih brakova u Živriju, Burgonja: 1336–41. 1347. 1348. 1349. 1350. 1351. 1352–57. 17,5/god. 19 0 86 33 22 14/god.
U isto vreme
Ako se ima u vidu smanjivanje stanovništva, iz pregleda se vidi da se broj sklopljenih brakova u Živriju više nego udesetostručio u godini posle kuge, ali je tokom narednih osam godina opadao. Iako su podaci za Hejlsoven manje pouzdani, pokazuju istu tendenciju: upadljivo povećanje broja venčanja u godini nakon epidemija 1348. i 1361. Sve ukazuje i na definitivan porast nataliteta u odnosu na nivo pre kuge. I da nije bilo drugih činilaca, može se zaključiti da su se gubici u životima nadoknadili za jednu do dve decenije.
Treba imati na umu i da je epidemija 1348–1350. verovatno za sobom ostavila podmlađeno i zdravije stanovništvo. Prvi na udaru kuge bili su zanemoćali i bolesni. Čini se da je dotad strašna a uobičajena guba gotovo nestala sa tla Evrope jer je kuga ispraznila leprozorijume, bolnice za gubavce (premda će se ta bolest kasnije vratiti). Već je pomenuto da su starije grupe stanovništva bile teže pogođene od mladih. Drugim rečima, oni kojima je preostala tek još koja godina života, umirali su u velikom broju. Za naredne epidemije kuge važi i da je mortalitet u godini posle epidemije vrlo nizak, pa sve ukazuje na to da se isto dogodilo i nakon „crne smrti“.
Kako se živelo i umiralo, jelo i radilo
Mlađe generacije nasleđivale su posede ranije nego što bi inače, a mnogi koji ne bi bili u prilici da obrađuju svoju zemlju, preuzimali su imanja čiji su vlasnici umrli ne ostavivši za sobom naslednika. To objašnjava i brojna venčanja: na selu su se ženili samo oni koji su bili vlasnici zemlje, pa su ranije mnogi mlađi sinovi ostajali neženje do kraja života.
Strašno osipanje stanovnika uslovilo je porast životnog standarda preživelih. Zarade su porasle, bar nakratko, hrana je bila pristupačnija jer se obradive površine nisu smanjile (osim manje isplativih imanja koja se nisu obrađivala zbog manjka radne snage), a prehranjivale su znatno manje stanovnika. Čak je i to doprinelo porastu nataliteta – tačnije, sada su i siromašniji mogli priuštiti onoliko dece koliko su pre imale samo bogatije porodice.
Međutim, boljitak nije potrajao. Kuga se vraćala u vidu novih epidemija tokom celog XIV i XV veka. Demografski gledano, evropska epidemija 1361–1363. bila je naročito teška, budući da je pre svega pogodila mlađe generacije, rođene posle 1348. koje nisu bile imune na bolest. Nebrojene druge epidemije bile su uglavnom lokalizovane, a čini se da su više pogađale grad nego selo. Ukupna posledica toga bilo je drastično opadanje stanovništva u Evropi u odnosu na nivo s početka XIV veka. Tek u XVI veku nastupa novi rast, ali mnoga mesta, na primer, jug Francuske, nisu do XVIII veka dostigla nivo stanovništva koji su imale početkom XIV veka.
Velike epidemije kuge bile su dramatične, ali je na duže staze na stanovništvo više uticala uvek moguća pretnja loše žetve i gladi. Uzroke tome treba tražiti u klimatskim promenama, ali se stanje na lokalnom nivou moglo i dodatno pogoršati usled nedostatka mogućnosti transporta – nije bilo lako preneti žito iz plodnijih krajeva u one pogođene glađu – kao i usled društvene nejednakosti. Svuda su najgore prolazili siromašni, koji naprosto nisu mogli da prebrode krizu.
Doduše, gladnih godina bilo je i tokom XIII veka, na primer u Engleskoj 1225, 1258. i 1294, no sve ukazuje na to da se klima svuda u Evropi naglo pogoršala početkom XIV veka. Novo stoleće je naročito loše počelo na jugu Francuske: nakon četiri loše godine zaredom (1302–1305) usledile su obilne kiše i oskudne žetve 1310, 1312. i 1313. Ekstremno hladne i kišne godine 1315–1318. bile su katastrofalne za veći deo Evrope, sa obilnim padavinama s jeseni, kada je trebalo ubirati žetvu. Posledica toga bio je ogroman porast cene žita.
Glad je tih godina harala čitavom Evropom. I u trećoj deceniji XIV veka bilo je gladnih godina na lokalnom planu. Naposletku su godine 1335–1352. čitavoj Evropi donele gotovo neprekinut niz propalih žetvi usled nesrećne kombinacije sušnih leta i kišnih jeseni. Stanovništvo koje je 1348. pogodila kuga već je bilo neuhranjeno i iznureno od gladi.
Takva vrsta iskušenja nije bila svojstvena samo poznom srednjem veku. Iako je druga polovina XV veka naizgled donela upadljiv boljitak, dvadesete godine XVI veka ponovo su donele glad, koja je zahvatila veći deo Evrope, a dvadesete i tridesete godine XVI veka smatraju se dobom najteže krize u čitavoj istoriji zapadne Evrope, što važi i za šezdesete i devedesete godine istog tog stoleća, kao i za godine 1709. i 1710. Spolja gledano, raskošno doba Luja XIV i te kako su obeležili glad, siromaštvo i visoka stopa mortaliteta.
No vratimo se XIV veku. Procvat tokom XII i XIII veka omogućio je ogroman priraštaj stanovništva u Evropi, a možda ponajviše u Francuskoj, u čijim je tadašnjim granicama oko 1328. živelo između 16 i 20 miliona ljudi. Shodno tadašnjim poljoprivrednim resursima, to je nesumnjivo podrazumevalo prenaseljenost, i život velike grupe ljudi na minimumu egzistencije. Stoga je jasno da je svaka loša žetva predstavljala težak udarac. Možda umiranje od gladi i nije bilo naročito česta pojava, ali vrlo rasprostranjena neuhranjenost vodila je visokoj stopi umiranja od bolesti koje su lako kosile one najiznurenije. Sigurno je zato opao i prirodni priraštaj. Ekonomske poteškoće koje su neminovno usledile izazvale su i velike migracije: ljudi su napuštali gradove u potrazi za utočištem negde drugde.
Svemu tome treba dodati i posledice ratovanja: u Francuskoj je to bio Stogodišnji rat s Engleskom, koji je izbio 1338. i s prekidima trajao sve do 1453. Poginuli u ratu ne moraju se ni računati: njih je, demografski gledano, bilo zanemarljivo malo. No, Stogodišnji rat je ubrzo poprimio oblik obične pljačke i otimačine.
Vojnici (a i vitezovi) na obe strane svesrdno su prionuli na pljačku i haranje po selima, palili kuće i letinu, ubijali ljude i na sve moguće načine otežavali i onemogućavali komunikaciju.
Kako su svi ovi činioci zajedno uticali na stanovništvo možemo videti i na primeru relativno male varoši Perige na jugozapadu Francuske. Ako znamo da je ona oko 1330. imala oko 2.450 domaćinstava (feux), te da je taj broj 1350. pao na oko 900, nametnuo bi nam se zaključak da je više od polovine stanovnika odnela kuga. A ništa ne bi bilo dalje od istine. Jer, za razliku od većine drugih mesta, ovde smo u mogućnosti da pratimo broj domaćinstava u mnogo kraćim intervalima, pa se ispostavlja da je 1345, dakle neposredno pred kugu, bilo samo 1.225 domaćinstava. Dakle, stanovništvo se smanjilo za čitavih 79 % u tih dvadeset godina pre kuge, što je moralo biti posledica gladi, rata i ekonomske krize i migracija proisteklih iz svega toga. Čak se i nestanak 325 domaćinstava između 1345. i 1350. ne može pripisati samo kugi, a da se u potpunosti zanemare iseljavanja. Sve u svemu, migracije su uveliko uticale na broj stanovnika. Narednih pet godina, nakon 1350, broj domaćinstva smanjio se za još jednu stotinu, da bi 1365. porastao (iako je to bila godina kuge!) na skoro 1.700, a docnije iznova pao na između 720 i 995. Tek je devedesetih godina XIV veka broj domaćinstava u Perigeu iznova prešao 2.000.
Sveopšti razvoj do kraja XIII veka, praćen i visokim priraštajem, prestaje odmah nakon 1300. godine. Pogoršanje klime u sprezi sa porastom nejednakosti u društvu uzrokovalo je krizu i glad, što je verovatno praćeno i nižim priraštajem, kao i većom smrtnošću. Proračuni na osnovu podataka iz Engleske o očekivanom preostalom životnom veku i broj stanovnika koji je doživeo određenu starosnu dob pokazuju jasnu tendenciju opadanja u prvoj polovini XIV veka. Sredinom veka nastupile su epidemije kuge kao dodatni negativan činilac koji je još više pogoršao i tako loše prilike stanovništva – premda možda ne onoliko koliko se ranije mislilo. Posledica svega toga je drastično smanjenje stanovništva u Evropi u odnosu na zlatno doba pre 1300. godine, koje će potrajati sve do kraja XV veka. No, bilo bi brzopleto zaključiti da je ta smanjena populacija živela lošije od svojih predaka iz XIII veka. Naprotiv, mnogim grupama moglo je biti relativno bolje.
iz knjige Dinamični srednji vek
Add Comment