Poslednjih decenija XIX veka u Smederevskom i Valjevskom okrugu radio je jedan predan i čovekoljubiv lekar – dr Lazar M. Dimitrijević. Dimitrijević je verovao da u osnovi lošeg zdravstvenog stanja naroda koji je lečio leže slabe higijenske navike i zaostalost.
U to vreme je narod bolesti još uvek klasifikovao po mestu bola – recimo, zubobolja, stomakobolja, grudobolja, glavobolja.
S brigom je pisao pretpostavljenima o blatnim kućama bez prozora, u kojima na prostoru skučenijem od jednog stočnog vagona žive čitave porodične zadruge.
Pisao je o pregrejanim sobama, svetiljkama koje su se dimile i raskvašenoj obući koja je, sušeći se na pećima, smradnim isparenjima ispunjavala sobe. Zato su deca imala čađave nozdrve. Zabrinut, dr Dimitrijević je primetio:
„Da nije našem narodu leta, za koje vreme živeći na čistom vazduhu, pluća izventiliraju i ceo organizam osveže – našeg bi seljaka za nekoliko godina nestalo.“
Orijentalno zaljubljen u toplotu, prosečan Srbin bio je nemaran u odevanju. Nešto zbog sirotinje, a malo i zbog nehata, ista odeća je nošena sve dok se ne pocepa. Umesto da obuče noćnu haljinu, spavaćicu ili pidžamu, narod bi se pre nego što legne na prostirku koja bi ga delila od utabane zemlje, samo razdrljio. Pišući o čarima putovanja kroz Srbiju tokom zime, britanski putnik je sredinom XIX veka zabeležio da onaj ko želi da spava na krevetu, treba da ga ponese sa sobom na put.
Tek je manjina seljaka zimu dočekivala sa čakširama i gunjem. Većinom su zimovali u tankim pantalonama – gaćama, i nekakvim koporanima. Donji veš nije bio poznat na srpskom selu. Zato su radikalske novine još osamdesetih godina XIX veka objavile i članak o odevnom predmetu koji danas nazivamo gaćama.
Upravo zato su okružni lekari s brigom uočavali da zbog stalnog nazeba prosečan seljak počne da hronično kašlje već kada navrši četrdeset godina. U zemlji „hleboždera“, čiji se narod i pre stotinu godina dičio kako može da prehrani još i milione stanovnika drugih zemalja (u to vreme nije pominjano „hranjenje čitave Evrope“), i ishrana je predstavljala problem. Nastojeći da se priseti hiljada svojih pacijenata, doktor Dimitrijević tvrdio je da skoro polovina dece u Srbiji umre pre nego što navrši dvadesetu godinu života. Prisećao se kako je upoznao samo jednog čoveka čija su sva deca preživela prvu mladost. Na selu, gde je kravlje mleko bilo svima dostupno, majke koje nisu mogle da doje i rodbina siročadi retko bi se dosetili da bebama ponude razblaženo kravlje mleko. Hranili su ih grizom ili prethodno sažvakanom projom i čekali da umru. I to nije bilo sve.
Žednim bolesnicima ukućani su iz nekih razloga zabranjivali da piju vodu. Ako bi srećne okolnosti učinile da se s dečijom bolešću poklopi sezona lubenica, deca Bolnička kola, 1876. godina bi dobila koliko požele bostana, što bi vrlo često dovelo do toga da još pokvare i stomak. Doktor Dimitrijević verovao je da su mnogi bolesnici u Srbiji usled nepokolebljive brige i nege najbližih jednostavno „skapali od žeđi“.
Kad se uzme u obzir kakva je bila voda u Srbiji, ponašanje roditelja i ukućana i nije za veliku osudu. Na bunarima i oko neozidanih izvora okupljala se stoka, nečista voda iz kuća oticala je do centra sela, gde su se obično nalazili zajednički bunari i izvori. Sve do sredine XX veka u Srbiji nisu bili retki slučajevi kolere.
Ipak, narod kao da nije razumeo vezu između zaraze i prljave vode. Upravo zbog toga je, na opšte čuđenje, jedna od dužnosti lekara bila da zatrpavaju bunare i izvore. Željan da ipak ukaže i na neke prednosti života u Srbiji, doktor Dimitrijević je verovao da zbog nepostojanja dugačkih i zakrečenih vodovoda ovdašnja deca, za razliku od malih Bečlija, nisu bolovala od rahitisa.
Od zaraza nisu bili pošteđeni ni daleko bogatiji i prema zapadnim standardima života daleko otvoreniji Beograđani. Kolera, koja je krajem XIX veka harala u Hamburgu i Pešti, pretila je i srpskoj prestonici. Koliko je pitanje snabdevanja vodom očima savremenika bilo viđeno kao važno svedoči i činjenica da je jedan od inžinjera koji je s Makiša sproveo vodovod koji je delom i danas u upotrebi, obezbedivši tako Beograđane od mogućnosti zaraze, uzeo za krsnu slavu dan kada je odatle potekla voda ka Beogradu.
Ipak, u Beogradu je i u najčistijim kućama bilo moguće naići na bolesne od difterije. Savremenici su ukazivali da je u blizini najbolje i najluksuznije kuće u Kraljevini – kraljevskog dvora (danas sedište gradonačelnika Beograda), na mestu Batal-džamije, gde se danas nalazi Dom narodne skupštine (nekadašnja Savezna skupština) nečišćeno presovano goveđe „đubre“ stajalo tokom punih pola stoleća.
Doktor Dimitrijević zabeležio je da je upravo tu, u susedstvu srpskih kraljeva, jednom roditelju tokom samo nedelju dana od difterije umrlo četvoro dece. Država nije imala novca da izleči, obuče ili na brzu ruku prosveti narod. Ipak, jedna od mera koja je sprovođena bilo je vakcinisanje dece. U svetu u kom ni bolesni nisu bili lečeni, roditeljima je trebalo s mukom objasniti da je neophodno „pelcovati“ zdravu decu. Lekarima je ostalo samo da pohvale retke opštine koje su organizovale vakcinaciju. Vakcine napravljene od goveđih žlezda, koje su do Srbije transportovane bez frižidera u najtoplije doba godine, nisu bile naročito kvalitetne. Dimitrijeviću je tako javljeno da su vakcine kojima je pelcovao više od stotinu dece neispravne. Nesrećni lekar je zabeležio kako je nedelju dana posle ove vesti „bio ubijen, (i) od brige nije mogao da spava“. Sumnjao je da su konkurenti proizvođača namerno poslali otrovnu vakcinu, i kad je konačno sve prošlo dobro, s ogorčenjem je pisao nadležnima da što pre počnu s proizvodnjom ovih preparata u Srbiji.
iz knjige: Četrnaesti vovoda i devet baba
Add Comment