Vizantinci: i carevi i deca
„Zlatnopoložena sliko, nevina rumeni”, kaže u jednom stihu svoje pesme „Vizantija” Ivan V. Lalić. I, zaista, ove milozvučne reči prožimaju biće, jer potiču od velikog zaljubljenika u carstvo Romeja, koji je pesničku inspiraciju tražio, upravo, u istoriji dugoveke i moćne države.
Lalić je znao da je Vizantija neodoljiva i zato joj se često vraćao kao nepresušnom izvoru duhovnosti.
Isto to zna i profesor Radivoj Radić. Njegovo delo „Vizantija, purpur i pergament” jeste vredno naučno svedočanstvo o moćnoj imperiji, ali ne kao monotono, odnosno suvoparno istorijsko štivo, već kao zbirka uzbudljivih priča.
Ova knjiga je pisana za najširi sloj čitalačke publike. Nije opterećena fus-notama, propratnim komentarima, rečju naučnoteorijskom aparaturom. Čita se više kao roman o zanimljivim ličnostima i zbivanjima iz prošlosti hiljadugodišnjeg carstva. Na svakoj stranici iskrsavaju novi neobični vladari, hrabri i požrtvovani vitezovi, prevejani i okoreli političari, čudnovati monasi i misteriozne princeze. Radić je uspeo da svojim umešnim odabirom istakne upravo naintrigantnije ličnosti i događaje iz bogate vizantijske riznice.
Radić je učinio korak izvan okoštalog i uvreženog naučnog narativa i pokušao da na empatičan i pitak način približi laicima svu blagodet istoriografije. Učinio je to na najbolji način, baš u duhu vizantološke škole, koju je u nas osnovao i negovao Georgije Ostrogorski.
Add Comment