Premda svestan da postoje mnogobrojna rešenja vezana za krizu knjige, jer su i razlozi istoj višestruki, ograničiću se na samo jedan predlog. Ma koliko skroman bio, možda će izgledati heretičan u svojoj nameri da knjizi povrati vrline elitnog predmeta. To priznanje nije, naravno, u raskoraku s njenim drugim, još važnijim funkcijama, ali ovde je uputno prisetiti se da knjiga može biti takođe i predmet dvojako isplativog ulaganja. Iako se radi o „dobrom poslu”, knjiga zapravo daje bitnu prednost vlasniku koji ju je prelistao naspram onoga koji je nema ili pak ne zna da ona postoji, naravno pod pretpostavkom da ju je onaj prvi pročitao. U ne tako davnoj prošlosti bilo je tako. Nakon toga usledila je „demokratizacija” knjige. Razvoj procesa štampanja pratilo je sve jače uverenje da je širenje knjige moralo neizbežno uticati i na njezin opseg. Opšte uzevši, posledice toga bile su zasigurno (ali ne isključivo) pozitivne, jer usavršavanje tehnika štampanja, dakle proizvodnje knjige, nije prouzrokovala, za razliku od proizvodnje šećera, na primer, vrtoglavi pad cena. U današnje vreme šećer je jeftina namirnica (tokom celog XX stoleća cena mu je neprestano padala) a kao jednu od posledica taj pad uzrokuje povećanje broja dijabetičara u razvijenim zemljama. Promatranje određenog broja obolelih iz te grupe pruža istoričaru najprikladniji medicinski parametar pomoću kojega uistinu može vrednovati poboljšanje kvaliteta života. Stvari su se promenile početkom 60-ih godina, a danas korišćenje šećernih surogata nije ekonomske naravi nego podleže prehrambenim zahtevima. Istovremeno cena štampanja knjige sistematično je padala u poređenju s onom vezanom za proizvodnju šećera ali u vrlo slabim razmerama. Stoga, ako su u današnje vreme mesto knjige zauzeli televizija ili video, razlog tome (suprotno saharinu) treba samo delimično tražiti u ceni. Nažalost, niti iskustva iz XX stoleća nisu uvek mogla potvrditi prednost postojanja jeftine knjige: istinska „demokratizacija” njezine cene, kakvu su koristili u SSSR-u, pokazala se često katastrofalnom, a da ne spominjemo skoro besplatnu distribuciju (obično obaveznu) Gadafijeve Zelene knjige, Kim-il-Sungovih Sabranih dela ili pak Godinu raspleta Slobodana Miloševića. Kako bih ilustrovao postulat o važnosti knjige kao predmeta elite koji zaslužuje da ponovo postane predmetom ulaganja, poslužiću se primerom iz srednjega veka i to ne iz istorije Zapadne Evrope nego Vizantije s početka XIV stoleća kada je živeo Teodor Metohit, vrlo uticajan kancelar vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Lišen bilo kakvih skrupula, izvanredan intelektualac i uz to izuzetno imućan, Teodor Metohit izazvaće svojim preteranim imetkom u već osiromašenom Carstvu zavist koja će doseći vrhunac 1328. godine u trenutku kada on i njegov zaštitnik, Andronik II Paleolog, budu svrgnuti s vlasti. Proteranom, neće mu preostati drugo do tugovanje za nekadašnjim imetkom što će u retoričkom maniru i opevati u nekoliko autobiografskih pesama.[1] Analizom njegovog bogatstva doći će se do podatka da je taj obnovitelj korskog carigradskog manastira (Kariye djami) i vlasnik dragulja vizantijske svetovne arhitekture (Tekfur Sarayi u Istambulu) bio besramno bogat: posedi, kuće, vinogradi, Metohit ih je imao u izobilju. Ako ga gubitak moći, pribavljene potpisivanjem međunarodnih sporazuma (s Venecijom, Pizom, Đenovom ili pak sa Kataloncima), nije ostavio ravnodušnim, svrgnuti moćnik žalio je na poseban način za gubitkom svoje biblioteke. Intelektualac ne može drugo nego da se rastuži nad svojim zaplenjenim knjigama: običan čovek u jednakoj meri oplakuje izgubljeni kapital. Treba priznati da je zato imao opravdan razlog: u Vizantiji se, naime, oduvek, a naročito za vreme krize, pokretna imovina relativno više kotirala od nekretnina. Dakle, elitista poput Metohita tugovao je na jednak način i za ženinim nakitom i za izgubljenim rukopisima. Premda je od druge polovine XIII stoljeća upotreba papira (bombycin = svileni papir) sve češća, knjiga (Codex) je trajno ostajala skuplja. Na primer, proizvodnja osam listova u knjizi (dve bifolije) iziskivala je kožu jedne životinje (grla su u tadašnje vreme bila sitnija) dok je cena jedne luksuzno opremljene knjige (300—400 listova) odgovarala godišnjoj zaradi jednog visokog carskog dužnosnika, što bi, po kursu s kraja 60-ih godina XX stoleća, iznosilo oko 3000 dolara![2] S druge strane, četiri knjige imale su vrednost jednaku jednoj osrednjoj konjušnici, a Metohit je raspolagao desecima rukopisa. Stoga, nisu bile samo nekretnine (ili tepisi ili pak ženin nakit) koje su dozvoljavale Metohitu da odvažno izjavi da „je to sve neophodno nama imućnima i uticajnima čiji je život blistaviji od života naših sunarodnika, sugrađana i nedostojnog puka”. Svestan zamki „čistokrvnog elitizma”, on takođe podseća da nejednakosti u potrebama proističu iz razlika među onima „koji raspolažu otmenošću misli što im je urođena i onih koji su iste lišeni”.[3] Napustimo ovde i Metohita i njegovu taštinu kao i srednji vek. U moderno doba, istraživači su već odavno došli do saznanja da je početkom XX stoleća osnovna škola imala neuporedivo veću ulogu u širenju preko potrebnoga znanja deteta koje još nije poznavalo vlastito društveno okruženje. Po nekim procenama, u Sjedinjenim Državama, na primer, jedno dete bi 7/8 svog intelektualnog znanja (dakle, ne nužno školskog) steklo u školi. Ostatak bi steklo u kući ili u svom društvenom okruženju (grad, selo, farma, tržnica, ulica itd.). Podrazumeva se, dakle, samo od sebe da je knjiga tada imala odlučujuću ulogu. U današnje vreme, po tim istim procenama, jedno dete u Sjedinjenim Državama stiče sedam osmina svojih intelektualnih saznanja van škole, štaviše izvan polja izravnog uticaja knjige. To se uglavnom događa preko mass-media. Radi se, međutim, upravo o toj „praznoj” osmini koju treba ispuniti knjigom i koja obećava obrazovanje buduće društvene elite. Ali ne bilo kojom knjigom, jasno. Kako to izgleda danas? To ne znam, ali znam da je u decembru 1983, u Francuskoj, uoči Badnjeg dana nekih 68 odsto predloženih naslova (u 181 pariskoj štampi) pogodnih za darivanje najdražim prijateljima ili najbližim rođacima bilo „istorijskog” karaktera (u širem smislu). Znam takođe da je petnaest godina ranije taj postotak bio posvećen „teorijskim” delima; to je statistička potvrda o premoći takozvane „istorijske” misli nad takozvanom „teorijskom”, tokom 80-ih, koja odslikava nade društva razočaranog teorijskim nagoveštajima svetle budućnosti i stoga se okreće istoričarima koje shvata kao „proroke”. Premda ovi potonji ne mogu uistinu ništa drugo nego predvideti prošlost, očekivalo se od njih tokom 80-ih da, iscrtavajući idealizovanu istoriju, ponude „recept” za neizvesnu budućnost. Uveren sam da „prodaja” savremene francuske književnosti inostranoj eliti u celosti potvrđuje pomenute postotke.[4] Na kraju neka mi bude dozvoljeno da zaključim poslednjim smelim pitanjem: radi li se uistinu o krizi knjige ili je ona sazmerna krizi elite ili barem uslovljena istom? Neka društva su rešila tu dilemu time što su prethodno priznala neophodnost postojanja elite. S moje strane suvišno je, nadam se, pojašnjavati da odbrana elite nije bitka protiv ravnopravnosti. Potpuno suprotno, budući da je ovde reč ne o „rasnoj eliti” nego o onoj „misaonoj”. Nesumnjivo, uništenje Sarajeva ili Mostara jeste dvoboj između „šume” i „grada”, baš kao u srednjem veku i u Pjesmi o Rolandu: „osvojeni dvorci, silovani gradovi”.[5] „Grad” nije sinonim elite, ali, obrušiti se na Stari most u Mostaru i na Nacionalnu biblioteku u Sarajevu, znači gađati elitu. Erazmus, Zagreb, 1995, br. 11, 59—60.
Ivan Đurić, iz knjige U koži Vuka Brankovića
Add Comment