Luj je osuđen na smrt većinom od 387 glasova od 721, koliko je poslanika ukupno glasalo.
Tih dana su iz raznih krajeva zemlje ponovo počele da stižu peticije sa zahtevom da se Luju XVI izrekne smrtna kazna. Najzad se, 30. decembra, pred Konventom odigrao upečatljiv i tužan prizor. Na redovnu sednicu došla je delegacija osamnaest pariskih sekcija. U njenim redovima nalazili su se veterani revolucije ranjeni 10. avgusta, udovice i siročad građana koji su tog dana poginuli. Pošto je jedan član delegacije održao kratak, gnevan govor u kome je osudio politiku odugovlačenja i istakao zahtev da se tiranin odmah kazni, predstavnici sekcija su prodefilovali kroz dvoranu obilazeći je u krug pored donjih klupa. Bila je to jeziva slika! Žene koje su podizale ka poslanicima svoju siročad, mladići na štakama, trupci bez nogu na kolicima… Neki potpuno osakaćeni ljudi nošeni su na nosilima, dok su drugi, oni što su izgubili vid, išli sa svojim vodičima…
Poslanici iz donjih klupa nastojali su da ne gledaju u članove delegacije i da izbegnu pogled njihovih grozničavih očiju punih prekora.
Sada više ništa nije moglo spasti pozicije žirondinaca. Uzaludna je bila krasnorečivost Vernjoa, čiji je govor dugačak koliko i sednica od 31. decembra – delovao kao malo zakasnela paljba teške artiljerije, uzaludan je bio i dobro smišljeni Brisoov govor, pun žučnih kleveta protiv Montanje i njenih prvaka, kao i kratak ali zloban Žansoneov govor. Rečitost nije mogla da izmeni tok događaja.
Plašeći se sve većeg narodnog gneva, žirondinci su posle ovih poslednjih pokušaja umukli i klonuli: kampanja je bila očigledno izgubljena. Strahujući da ne budu optuženi za rojalizam – a takve optužbe su se zaista tu i tamo čule – „državnici“ su bili primorani da prekinu svoju skupštinsku igru u korist kralja i da u interesu samoodržanja žrtvuju Luja.
Šesnaestog januara održana je sednica Konventa na kojoj se pojedinačno glasalo o vrsti kazne za kralja. Sednica je trajala trideset šest časova neprekidno.
Kao što se i moglo očekivati, prestravljeni žirondinci su izdali kralja za čiji su se život dotle tako očajnički borili: pretežna većina njih nije smogla hrabrosti da se izjasni protiv pogubljenja. Luj je osuđen na smrt većinom od 387 glasova od 721, koliko je poslanika ukupno glasalo.
Tako se završila ova parnica između celog naroda i jednog čoveka, kako se izrazio branilac Luja XVI, ili tačnije parnica između dve vodeće partije u odsudnoj etapi velike buržoaske revolucije.
Ujutro 21. januara Moris Diple je dobro zamandalio vrata svoje kuće.
– Zašto to radite? – upitala ga je Eleonora.
– Vaš otac je pravilno postupio – odgovori Robespjer umesto stolara – ovde će se uskoro dogoditi nešto što ne bi trebalo da vidite.
Zaista, oko deset časova pre podne žitelji kuće broj 366 začuše kloparanje točkova i konjski topot: to je bivši kralj prolazio Ulicom Sent Onore na svom poslednjem putu od Tampla do gubilišta.
U 10 časova i 20 minuta dželat je pokazao narodu odsečenu glavu uz jednoglasne uzvike: „Živela Republika! Živela nacija!“
Trebalo je da trenutak pogubljenja oglasi topovski pucanj. Ali to nije učinjeno jer, po rečima jednog novinara, „ …kraljeva glava prilikom pada ne treba da napravi veću buku od glave ma koga drugog zločinca“.
Odlomak iz knjige A. Levandovskog, ROBESPJER, EVOLUTA IK, 2015.
Add Comment