Ponavljaću dok se svet ne popravi!

Ova lešina koja se zvala i koja se još uvek zove Sveto rimsko carstvo, nikako nije sveto, ni rimsko, niti carstvo. Volter

Volter je prvi preneo deizam u Francusku i uveo ga u sistem pogleda na svet francuskih prosvetitelja. Blagodareći njemu, deizam je izvršio uticaj na francuski materijalizam i, na kraju, na Didroa, za koga je on bio prelazni stupanj ka njegovom docnijem ateističkom shvatanju sveta. Prema tome, pitanje o postojanju boga preneo je Volter na politički teren. Ne jednom je, kako u svojim delima tako i u svojim privatnim pismima, isticao misao o tome kako je ideja boga, zajedno sa idejom o nagradi i kažnjavanju posle smrti, koja iz nje ishodi, neophodna za zaštitu svojine i buržoaske civilizacije uopšte. Ova misao došla je do izražaja u čitavom vizu Volterovih izreka, koje su postale čuvene, kao na primer: „Zar je bilo moguće izmisliti bolje uzde gramzivosti i potajnim spletkama nego što je ideja večnog gospodara koji vidi i naše najskrivenije pomisli?”; „Kako će bogataši zadržati svoje imanje u svojim rukama, ako masa izgubi veru u boga? Kad boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti”. Tako Volter jasno razotkriva klasnu ulogu religije, koja je neophodna samo za „mase”, a nije nužna za „filozofe”, ljude visoke kulture i visokog znanja, koji mogu biti blagorodni i bez izgleda na nagrade posle smrti. Slično engleskom deisti Bolingbroku, Volter je naglašavao da deizam odgovara samo „ljudima od reda”, a da je za narod nužno sačuvati pravoverni katolicizam, koji valjano obavlja poslove službe bezbednosti, stavljene u dužnost religiji.

Buržoaski ograničeno, njegovo gledanje na religiju nije mu smetalo da povede ubistvenu borbu sa katoličkom crkvom, tim glavnim ideološkim osloncem feudalne monarhije u raspadanju. Njegov osnovni zadatak bio je razrušiti staru, pre sedamnaest vekova osnovanu zgradu obmana, koja je svojim noktima rastrgla Francusku, svojim zubima izgrizla ljude i uništila u mukama stotinu miliona duša. Volter je napisao mnoštvo dela u kojima otkriva unutrašnja protivrečja i istorijsku nepodudarnost biblijskih predanja, i njihovu rodbinsku vezu sa neznabožačkim mitovima. Sveto pismo predstavlja, po njegovom mišljenju, gomilu svakojakih besmislica i, u isto vreme — najnemoralniju knjigu, koja priča o prevarama, ubistvima, izdajstvima, rodoskrnavljenjima, i drugim zločinima. Volter ismeva i raskrinkava učenje o čudesima, ukazuje na besmislenost glavnih hrišćanskih dogmi i tajni, slika gramzivost i šarlatanstvo sveštenika, nazivajući ih majstorima laži, koji za pare varaju ljude.

Kao odgovor na prigovore da se bez kraja i konca ponavlja u svojim napadajima na crkvu i religiju, Volter je odgovorio: „Ponavljaću se sve dotle dok se svet ne popravi”. Razgolićavajući katoličku crkvu, Volter je tražio ukidanje svešteničkih povlastica, crkvenih sudova, oduzimanje crkvenih imanja i prevođenje crkvenih službenika na plate. Svojom antiklerikalnom borbom više od svih drugih prosvetitelja doprineo je obezvređivanju katoličke crkve i umnogome pripremio politiku Francuske revolucije u oblasti religije. Čak se vođa jakobinaca, rusoovac Robespjer, vodeći borbu sa ateizmom i dekretujući kult „najvišeg bića”, pozivao neposredno na Voltera i navodio njegove reči o neophodnosti da se „izmisli” bog.

Osnovna izreka oko koje je Volter hteo da okupi sve borce naprednog „filozofskog” tabora bila je borba sa religioznim sujeverjem i fanatizmom katoličke crkve. Tu izreku uobličio je u čuvenoj rečenici: „Uništite bestidnicu!” („Ecrasez l’ infâme!”), kojom je počinjao ili završavao mnoga svoja pisma šezdesetih godina. On sam posvetio je borbi sa netrpeljivošću i fanatizmom ogromno mnoštvo dela najrazličitijih rodova. Razvio je tu temu u nizu „filozofskih” tragedija — Olimpija (Olympie, 1763), Gebri, ili Netrpeljivost (Les Guèbres, ou l’ Intolérance, 1768), Zakoni Minosa (Les Lois de Minos, 1772). No češće je izlagao svoje misli u publicističkim raspravama, pamfletima, brošurama i lecima, koji su imali najširi odjek u celoj Evropi. Mnoge od tih svojih brošura Volter je objavljivao pod različitim pseudonimima: Dimarse, Bolingbrok, Jum, „Tampone, doktor Sorbone” „opat Bižeks”, „opat Bazen i njegov nećak, duhovnici pruskog kralja”, „rabin Akiba”, „Aleksej, arhiepiskop novgorodski”, i mnogim drugim. Svi ti pseudonimi nisu nikoga zavaravali, i čitaoci bi smesta poznali lava po njegovim kandžama.