Rimljankama je bilo je zabranjeno da uzimaju oružje u ruke jer ih je tradicionalno vaspitanje učilo da ne smeju da rade iste poslove kao muškarci ali one su, ne jednom, učestvovale u ratnim okršajima braneći svoje domove i porodice.
Život, posebno u uslovima rata i krajnje opasnosti, nametao drugačija pravila, u suprotnosti sa ustaljenim moralom.
Gotovo da nema razlike u onome što su braneći svoje domove i porodice činile Grkinje, Rimljanke, Kartaginjanke, Germanke ili neke druge njihove savremenice.
Grkinje su na različite načine pomagale ratne delatnosti i učestvovale u odbrani svojih domova. Zabeleženo je da su etrurske žene izborile društveni položaj koji je donekle potirao čvrste granice između polova.
„Etrurske žene vode veliku brigu o svom telu i vežbaju često, ponekad sa muškarcima, a ponekad samostalno. Za njih nije nikakva sramota da budu viđene nage. One ne dele krevet (samo) sa svojim muževima nego to rado čine i sa drugim muškarcima, nazdravljajući svakome ko im se dopadne. Umeju da uživaju u dobroj kapljici i prave su lepotice” (Atenej Naukratski, 517d-518a G). Još od mitskog vremena osnivanja grada i Rimljanke su se uplitale u pitanja rata i mira, pritom često rizikujući mnogo više od gubitka statusa poštovane majke ili supruge. Tit Livije (oko 59. g. pre n. e. – 17. g.) zabeležio je da su nakon otmice Sabinjanki njihovi očevi i braća napali Rim s namerom da speru ljagu sa imena i povrate slobodu svojim kćerima i sestrama. Usred žestokog okršaja između Rimljana i Sabinjana pojavile su se Sabinjanke, zbog kojih je rat i počeo.
„Pošto su im nedaće pobedile žensku stidljivost, usudile su da se stave između letećih strela i da jurnu sa svih strana, razdvajajući neprijateljske redove i ublažavajući srdžbu, ovde moleći očeve, tamo muževe da ne skrnave porod ubistvom rođaka, jedni svojih unuka, drugi svoje dece. ’Ako je srodstvo, ako je brak ono što ne podnosite, vi okrenite svoju srdžbu protiv nas; mi smo uzrok ratu, ranama i smrti naših muževa i roditelja. Radije ćemo umreti nego živeti lišene jednih ili drugih, kao udovice ili kao siročad.’ Ovo dirnu i vojsku i vojskovođe. Nasta ćutanje i neočekivan mir” (Livije, I, 13).
Hrabrost da se suprotstave neprijatelju nije bila svojstvena samo Grkinjama ili Rimljankama. Rimljani su pokoravajući gradove u Italiji ne jednom bili suočeni sa protivnicima čije su žene, nespremne na mirenje sa sudbinom, učestvovale u odbrani. Konzul Postumije Kominije, zaključivši 493. g. pre n. e. mir sa Latinima, utaborio se pod zidinama utvrđenja Korioli. Dok su Rimljani bili zauzeti opsadnim radovima, napala ih je vojska Voloska koja je došla iz Ancija. Ne gubeći vreme, branioci Koriola takođe su napali neprijatelja, učinivši ispad kroz gradske kapije. Slučaj je hteo da se u blizini jedne od kapija našao Gaj Marcije, kasnije nazvan Koriolan. On je predvodeći grupu Rimljana ne samo odbio napad nego je goneći neprijatelja upao u grad kroz otvorenu kapiju. Ovaj herojski čin budućeg velikog neprijatelja Rimske republike bio je u prvom planu Livijevog opisa pada Koriola. Kao protivtežu njegovoj preduzimljivosti Tit Livije opisuje haotičan raspad organizovane odbrane grada.
„Povici iz grada koji su se mešali sa kuknjavom žena i dece, kako to biva u prvom trenutku požara, ohrabriše Rimljane i zbuniše Voloske. Mislili su da je grad kojem su oni došli u pomoć zauzet. Tako su bili razbijeni Volosci iz Ancija i zauzeto utvrđenje Korioli” (Livije, II, 33). Prizor kuknjave žena i dece rimski pisac pojačava frazom „kako to biva”, upućujući čitaoca da je to bila sasvim očekivana reakcija žena na veliku opasnost.
Dionizije Halikarnaški (oko 60 – posle 7. g. pre n. e.) donekle drugačije je opisao ovaj događaj. Rimski konzul je prvi dan opsade bezuspešno napadao Koriole. Narednoga dana Rimljani su se spremali za juriš svim snagama privukavši zidinama utvrđenja brojne opsadne sprave kada su ih iznenadno napali Volosci došavši iz Ancija. Opis okršaja koji je usledio u suštini se ne razlikuje od Livijevog, sve do trenutka kada su Rimljani, predvođeni Gajom Marcijem, prodrli u grad kroz otvorenu kapiju.
„I kada su mnogi silom probili put unutra za njim, usledilo je veliki pokolj na obe strane u različitim delovima grada, neki su se borili na ulicama, dok su se drugi tukli za kuće koje su prelazile iz ruke u ruku. Čak su i žene pomagale sugrađanima u borbi tako što su bacale crepove na neprijatelje sa krovova i svako je, shodno snazi i mogućnostima, hrabro branio svoj rodni grad. Bilo kako bilo, nisu izdržali dugo pritisnuti ovom propašću, nego su bili prisiljeni da se predaju osvajaču” (Dionizije, VI, 92).
Plutarh takođe slavi junački podvig Gaja Marcija, pritom gotovo ne pominjući branioce, a kamoli njihove žene. Neslaganje ovih autora u prikazu onoga što su žene činile u toj meri je suštinsko da se može objasniti, makar jednim delom, Livijevim i Plutarhovim propustom da pruže potpunu sliku događaja. Nisu to činila samo ova dva istoričara, jer je doprinos žena u ratnim naporima veoma često bio praćen ćutanjem antičkih izvora.
Add Comment