– Марко, Марко! Ево их Турци, ево их Турци! – На ком програму? На ком програму?
Ова шала баналан је пример колико Марко Краљевић и даље живи у свести српског народа и да је на неки начин још увек наш савременик. Пре неку годину у једној школи сам направио анкету шта ученици знају о Марку Краљевићу и има пуно занимљивих, тачних и нетачних одговора – каже један од најбољих познавалаца средњовековне историје професор Филозофског факултета у Београду др Радивој Радић.
– Биографија Марка Мрњавчевића је непотпуна, фрагментарна и заснована на само неколико извора. Он се помиње у неколико записа и натписа, помиње се у дубровачком архиву, једним делом и код Константина Филозофа, као и кратко у поствизантијским изворима.
Недоумице о Марковом животу започи Година 1365. важна je и за одумирућу династију Немањића и за породицу Мрњавчевић. Тада је Марков стриц Угљеша завладао најјужнијим просторима државе, a отац Вукашин je задобио титулу краља. Ту настаје проблем који се одразио и на историографију. Шездесетих година четрнаестог века, након Душанове смрти, на делу je феудална дезинтеграција Србије и неки сматрају да краљевско звање значи узурпацију. Ипак, др Радивој Радић сматра да због неколико разлога то није узурпација. Најпре, заједнички новац су ковали цар Урош и његов савладар краљ Вукашин. Затим у манастиру Псачи, у забаченом делу Македони је, приказани су обојица на одлично очуваним фрескама, што сведочи о хармоничним одно сима. Исте године Вукашин је поставио свог најстаријег сина за младог краља, фактичког престолонаследника српске круне, пошто цар Урош није имао синова. Овај наговештај сме не династија остали великаши су игнорисали. Марко је 1366. опет био у Дубровнику да би узео светомитровски доходак, годишњи данак који су Дубровчани давали српској држави. Отац га помиње у једној повељи Дубровчанима, где се каже да је он господар „Срба и Грка”. Зна се да је 1371, непосредно пре Маричке битке, у Призрену живописана црква Свете Недеље, чији је ктитор био краљ Марко. У јуну исте године био је са оцем под Скадром, јер је био план да се с Балшићима ратује против Николе Алтомановића. Потом долази Маричка битка са свим својим последицама. Вукашин је погинуо, а Марко је постао турски вазал, с тим што је наследио и стрица Уроша, који је умро два месеца након битке. Тако је он формално све до смрти 1995. године последњи краљ Србије, мада му остали великаши ту титулу нису признавали, тврдећи да је реч о узурпацији. Његови поседи су после Маричке битке били сведени само на атар града Прилепа.
Његову каријеру обележили су незавидан положај међу српском властелом и вазални однос према Турској, па се сматра да му је историја доделила једну тешку и незахвалну улогу. У једном тренутку ствари су се искомпликовале тако што је 1377. године Твртко постао краљ, а практично најмоћнија личност у српским земљама био је кнез Лазар. Тако да ће будуће догађаје одређивати тројица владара. Марко понајмање. Неки научници сматрају да је као турски вазал учествовао у неким походима у Малој Азији. На крају крајева, Марко је погинуо у бици на Ровинама. Константин Филозоф као дан погибије наводи 17. мај 1395. и цитира његове последње речи: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.”
Да се ништа после ове његове погибије није десило, Марко би вероватно био у рангу неких омрзнутих господара, истина с титулом краља, и не би се ничим истицао каже професор Радић. Међутим, онда је уследило рађање једног другог лика у великој литератури. Њиме се баве филолози који покушавају да покажу како је дошло до тога да једна релативно безначајна историјска личност израсте у литерарног јунака равног Гилгамешу, Хераклу или Енеји. Неки претпостављају да је поседовао огромну физичку снагу, да су савременици то знали и да је то био почетни импулс који му је дао ауру моћног заштитника. Други, пак, верују да је био добар према својим поданицима и да се памти тај социјални моменат. Има и оних који сматрају да је био лојалан Турцима, да су га они толерисали и дозволили му да буде самосталан у својим областима. Неки опет сматрају да је био владар губитник који је изазвао симпатије, а други да су хришћански војници који су учествовали у ратним походима били сведоци његовог јунаштва и да су почели певати о томе. Ипак, остаје нешто загонетно и после свих ових објашњења. Један научник сматра да је Марко био велики весељак и да је зато најдуховитија и најкомичнија личност наше епске поезије. Интересантно је да први трагови тог предања нису настали тамо где је Марко владао и живео, већ у западним деловима српских земаља. У Сплиту се 1567. године певало о Марку Краљевићу, па Јурај Крижанић каже да је као дете слушао и учио стихове о њему. А Петар Хекторовић је сачувао једну бугарштицу о Марку и брату му Андријашу. Марко Краљевић је у међувремену израстао у непревазиђеног јунака, а филолози су успели да сакупе особине које га красе кроз стихове који су га опевали.
Он је попут европских ритера одан сезерену, својеглав, својевољан, слави славу, одлази у цркву, поштује верске законе, правдољубив, истинољубив, али ако је критична ситуација спреман и на лукавство и превару. Храбар је, бори се против стотина, инати се, кавгаџија, прзница, пијаница, сујетан на своје јунаштво, увредљив, набусит, необуздан наводи Маркове литерарне особине др Радић. То су два лика ове наше историјске личности. Видели сте да његов историјски лик не пружа могућности да се он издигне до тих висина, али га је касније предање из разлога које су филолози побројали издигло на ниво великог јунака. Небојша Бугариновић ку Краљевићу и има пуно занимљивих, тачних и нетачних одговора каже један од најбољих познавалаца средњовековне историје професор Филозофског факултета у Београду др Радивој Радић.
Ђаци знају за ту разлику, мада можда не баш јасно, да његова историјска личност не одговара улози коју му даје народно предање. Знају да му је мајка била Јевросима, да је имао коња Шарца. Један одговор гласи: „Био је турски везир или можда вазал.” Понеки знају да лоцирају време, па чак и године када је био краљ. Како неко ко има скромну историјску улогу може да израсте у таквог дивјунака? Марко Краљевић не може да се пореди са оним што су урадили Свети Сава, краљ Милутин или цар Душан, а у народним песмама је неприкосновен.
Др Радић разоткрива историјску улогу краља Марка и нуди историјске чињенице с којима наставници могу подстаћи дискусију у разредима о двојној природи једне личности. Биографија Марка Мрњавчевића је непотпуна, фрагментарна и заснована на само неколико извора. Он се помиње у неколико записа и натписа, помиње се у дубровачком архиву, једним делом и код Константина Филозофа, као и кратко у поствизантијским изворима. Порекло његове породице, која се релативно касно појављује у српској историји, везује се за околину данашњег Ливна. Династија почиње од Мрњаве који је у почетку био сиромашни властелин, али се касније уздигао у време њу већ са годином његовог рођења. У средњем веку није ништа необично да се те године не знају. Наша старија историографија сматра да је то било око 1345, а новија око 1335. године. Ниједном чињеницом се не може утврдити која од ових година је тачна. Први сигуран помен у изворима је из јула 1361. године, када као поверљив човек цара Уроша долази у Дубровник да посредује у склапању мира између Дубровника и Србије, да подигне некакво депоновано сребро које је имала његова породица и да покуша спасити неке трговце из Призрена који су били затворени и чија је роба заплењена каже професор Радић.
Мир није могао да постигне, трговце је ослободио, али је њихова роба остала у Дубровнику. Овај догађај јасно показује да је у питању била врло важна мисија која му је поверена. У једном дискутабилном податку из 1356. године помиње се заједно с неким војсковођом Николом Стањевићем, да су имали некакве земље. Историја каже да је углед породице Мрњавчевић нарочито порастао после 1363. године, када је побеђен Војислав Војиновић, један од најмоћнијих српских великаша тога времена. Мрњавчевићи су наставили да родбинским везама шире свој утицај. Тако је Марко ожењен Јеленом, ћерком Радослава Хлапена. Био је планиран и неки пројекат брака с једном хрватском невестом, али је папа посредовао да до тога не дође.
Add Comment