autor: Ivan Đurić
Ko god drži do Srpskog rječnika i blaga u njemu sadržanog teško bi smeo tvrditi da je lično ime „Vuk” u bilo kakvoj vezi sa izdajom. O tome u pomenutome glosaru nema ni govora. Biće pre upravo obrnuto:
„Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca onda nadjenu djetetu ime Vuk,jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka da neće smjeti udariti (za to su i meni ovakvo ime nadjeli)” — veli sastavljač Rječnika o sebi i o svome imenu. Da stvari, ipak, nisu sasvim idilične, pokazaće već i sam V. S. K., navodeći, uz ostalo, među „srpskijem poslovicama” i ovakve: „Vuk dlaku menja, ali ćudi nikada”, ili „Vuk na vuka ni u gori neće” ili „Vuk ne vije što je mesa gladan, nego vije da družinu svije”. Dakle, nije sporno da je vuk vrlo nezgodna zver, krvoločna i zastrašujuća, no u svojoj naravi, makar prema ljudskom tumačenju, on nema izdajničkih konotacija.
Takve osobine (uglavnom) nemaju ni nosioci istog ličnog imena u svekolikoj prošlosti srpskog naroda. Tačnije, nemaju ih bar oni o kojima je sačuvano znatnije istorijsko znanje i predanje. Nema ih niko izuzev jednoga – Vuka Brankovića. Razume se, u činjenično opipljivoj povesti njegova ličnost može imati više lica i više tumačenja. Međutim, nijedno od njih nije obeleženo izdajom kao sudbinskim biografskim znakom. Nijedno, osim onoga koje Vuku Brankoviću pružaju srpska narodna epika i tradicija. To mitsko sećanje bilo je, kao i u nizu drugih segmenata sprske prošlosti, meta udaraca začetnika nacionalne kritičke istorijske misli pre dobrih stotinak godina. Zahvaljujući najpre Ljubomiru Kovačeviću i, naročito, Ilarionu Ruvarcu, ne samo srpska istoriografija nego i srpska kultura stekla je ugled bez premca na balkanskom prostoru. Ugled joj je donela upravo strogost prema sopstvenim zavičajnim zabludama i romantičnim znamenitostima kojima Balkan i inače vrvi. Reč je, zapravo, bila o testu istorijske zrelosti jednog naroda i o nacionalnoj propagandi u najplemenitijem smislu. Uza svu svest da u istoriji ništa (pa ni zrelost) nije jednom zauvek dato, srpski se narod tada mogao podičiti vrednostima koje do danas njegovim susedima još uvek delimično izmiču: srpskoj istoriografiji se, naprosto, verovalo i izvan lokalnih međa, u takozvanom „velikom svetu”. Ovakva privilegija, do skora ekskluzivna, odnedavno jeste ugrožena — no to je priča za drugu priliku. Sada je zgoda da se zabavim peripetijama kroz koje je prolazio Ilarion Ruvarac, protagonista pomenute kritičke istorijske misli kod Srba.
Ovaj istinoljubivi rušitelj pseudoistorije i svakojakih patriotskih zaluđivanja bio je i sam brzo oglašen lošim rodoljubom. Iako „etnogenetski” nesumnjivog srpskog roda, mada teško osporive privrženosti pravoslavnoj veri predaka, budući da je u Sremskim Karlovcima završio bogosloviju u kojoj će kasnije biti profesor i rektor (da se ne navodi da je od 1882. bio čak arhimandrit manastira Grgetega), Ruvarac nije mogao biti po ukusu niti srpskih niti inih „rodoljubaca”. Čime ih je iritirao? Pa, razloga je bilo više nego dovoljno, od osporavanja „izdajstva”Vuka Brankovića do podsmehivanja ciničnog monaha sagama o takozvanoj „vekovnoj nezavisnosti Crne Gore”. Smetao je i jednome Milošu S. Milojeviću koji ga je nazivao „izdajnikom srpske narodnosti, … Vukom Brankovićem … koga bi trebalo pod gromilu”, a smetao je, bogami, takođe i Simi Ljubiću koji je uveravao sebe i druge kako je ovaj „nadripisac i luđak, komu je ćirilica jedino što valjda znade, … prosto rovarac… i… budala”. U vezi sa bojevima koje je Ruvarac, inače u crkvi čovek iziričito konzervativnih shvatanja, vodio sa raznorodnim rodoljupcima, zanimljivo je istaći još dve karakteristične pojedinosti: premda u srpskoj kritičkoj istorijskoj misli nije bio sasvim usamljen, u javnom okršaju sa neznanjem i pristrasnostima bio je pretežno lišen saveznika (ostavljali bi ga, tako, ne samo učeni Stojan Novaković, nego i Jovan Jovanović Zmaj, Ruvarčev drug iz mladosti) dok je, s druge strane, za neprijatelja imao jedino delimično pojedinca (zvao se Pantelija Srećković) a, u stvari, čitave ustanove kojima je taj pojedinac pripadao.
Povod čitavome sporu bila je, pretenciozno zamišljena i nikada dovršena, Srećkovićeva Istorija srpskog naroda čije je odlomke Ruvarac, prznica kakav je bio, podvrgao pravoj vivisekciji. No, vrlo brzo je spor dobio mnogo veći zamah i znatno više upletenih lica. O čemu je sve zapravo bila reč, može pokazati nekoliko, nasumice odabranih, izvoda iz polemike. U Ruvarčevoj interpretaciji, Pantelija Slavkov Srećković, Srbijanac i čovek „sa tla” kojim se bavi i kome je „odan”, grdio je arhimandrita i ovako: „Je li napisao štogod u celini? Što nije bar napisao istoriju naše crkve? Našao i rimpapovca Pejačevića onu sumnju o caru Urošu, pa kao žalostan predstavnik srpske crkve otpočeo ućerivati u laž srpski narod i srpsku crkvu. To je grozno! Zar on svojim radom ne ruši: 1., srpsku narodnost, a 2., zar ne pomaže srpskim neprijateljima?” Ruvarac se očigledno nije mnogo uzbuđivao oko osporenog patriotizma, pa je spremno i dalje jurišao na glupost i neobrazovanost. Ne obazirući se na modele mišljenja koje je Srećkovićeva istorijska „povesnica nudila” (poput onog: „i ako se srpski steg posred Niša vije, opet zato Kosovo osvećeno nije”), arhimandrit je jednostavno ponavljao: „ja sam rekao da ta Istorija, kao od čoveka — koji ni latinskoga jezika ne razume te se s toga sam prvim izvorima služiti ne može; dalje od čoveka koji o istorijskoj kritici ni pojma nema, no se prema raznovrsnim izvorima odnosi onako bezazleno kao i svako dete i prosti narod; i naposledu od čoveka Srbina, preteranog patriote, u koga je jače čuvstvo i želja od uma i razuma — napisana Istorija ne vredi mnogo i upravo ništa ne vredi, i da je za Srbiju i Srpstvo velika sramota, što je takva Istorija puštena u svet”.
Prosto satirući Srećkovića i njegove zahteve od nacionalne nauke, Ruvarac je spremno primio i optužbe da je ne samo izrod nego i „drugorazredni” Srbin iz „preka”, sklon udvaranju rimokatolicima pa i, o strahote, zagrebačkoj Jugoslavenskoj akademiji (čiji član, uz put, nije ni bio). Savlađujući ličnu taštinu zbog ignorisanja od strane rečenih časnika, arhimandrit ovako poručuje: „Muči i ne pitaj nesrećni prekobarče — već odgovaraj: Zašt’ da Panta nije već član i zašt’ ne može biti nikada izabran za člana belohrvatske akademije?… Znajte, da g. Panta zato nije član Jugoslavenske akademije, što je Srbin, i ne samo prost Srbin, kao mi ostali što smo, već i Pan-Srbin, i ne samo u teoriji i na papiru pan-Srb, već što radi na širenju misli o srpskom ujedinjenju. G. Panta je dakle sam kriv — što nije član Jugoslavenske akademije u Zagrebu — i njega će prije Amerikanci izabrati za člana amerikanske akademije, nego što će ga potomci negdašnji Ilira i Jugoslavena a sadašnji Hrvati u Zagrebu izabrati za člana ‘jugoslavenske’ akademije; g. Panta je sam kriv! Ne bio biti i roditi se Srbinom, i biti tako preteranim Srbinom i Srbljaninom, koji hoće da posrbi svakolika plemena, koljena i jezike slovenske na slovenskom jugu — no i to je malo rečeno: koji dokazuje ili koji je već dokazao, da su i beli i crveni Hrvati — i Jezerite i Brzaci i Belogezite, sve čista srpska plemena i da na slovenskom jugu nije nikad ni bilo drugih slovenskih plemena osim jedinog plemenitog plemena srpskog, a pošto to, što g. Panta dokazuje i što je već dokazao on, sadašnjim takozvanim i bez boje Hrvatima ne ide u glavu ni u njihov račun, dapače jako kvari te račune tih novih i bez boje Hrvata a naročito onih u Zagrebu, a još naročitije onog reda među Hrvatima, … koji ih je odrodio i preporodio – koji je i stvorio Akademiju, ne da se srpska, već neka druga misao širi među plemenima slovenskim na jugu… Preterani patrijoti ili ti ‘šoviniste’ među Hrvatima — a ti presuđuju u Akademiji — ne mogu birati i počastvovati najvećeg patrijota, najvećeg šovinistu među Srbima i Bugarima!… Jugoslavenska akademija u Zagrebu već i zato i baš i najpoglavitije zato ne može izabrati g. Pantu najvećeg Srbina među Srbima za svoga člana, što bi tada i još prije toga morala izabrati g. Antu Starčevića, najvećeg Hrvata među takozvanim Hrvatima, za svoga člana; a pošto Akademija ovo poslednje neće i opet neće pri svem tom, što je g. Anta za širenje hrvatske misli uradio nego ma koji od akademičara i nego svi skupa i cela Akademija… Naš Panta je srpski Anta, a njihov je Anta hrvatski okrnjeni Panta, Panta je S….. vić mlađi brat hrvatskom Anti a Anta S…..vić stariji je brat našem Panti, a čeda i emanacije su istog duha, istog otca i obojica rade isti posao i traže ‘bilja od omraze’ i seju isto seme: seme razdora među srodnom i najbližom braćom, među slovenskim plemenima na jugu — koja su upućena jedno na drugo!”
Add Comment