Autobiografsko kod Tolstoja
Romen Rolan
Nikada glas sličan njegovom nije još odjekivao Evropom. Kako da se drugačije objasni ustreptalo uzbuđenje koje smo osećali slušajući tu muziku duše, koju smo ako odavno iščekivali i koja nam je bila potrebna?
…Nama se činilo i suviše malo da se divimo delu: mi smo ga živeli, ono je bilo naše. Naše, svojim plamenim životom, svojom mladošću srca. Naše po svom roničnom razočarenju, nemilosrdnoj pronicljivosti, svojoj prisnosti sa smrću. Naše po snovima o bratskoj ljubavi i miru među ljudima. Naše po svojim strašnim optužbama protivu laži civilizacije. I po svome realizmu i po svome misticizmu. Po svome dahu prirode, po svome naslućivanju nevidljivih sila, svome zanosu za beskrajno.
Ono što je naš nagon osećao, ne mogući da objasni, ostaje našem razumu da danas dokaže. U mogućnosti smo to sad, kada se ovaj dugi život, dospevši do svoga smiraja, pokazuje svačijim pogledima, bez ikakvih velova i postavši sunce na nebu duha. Naročito nam odmah pada u oči do koje mere je on, od početaka do kraja, ostao isti, uprkos pregrada koje su hteli da ispreče između pojedinih etapa — uprkos samoga Tolstoja, koji je kao strastan čovek, bio sklon da poveruje da, kada, voli, kada veruje, onda voli, veruje po prvi put, i koji je od toga trenutka datirao početak svoga života.
Početak. Ponovni početak. Koliko puta se ista kriza, iste borbe odigrale u njemu! Ne bi se moglo govoriti o jedinstvu njegove misli — ona nikada nije bila jedinstvena — nego o istrajnosti njenih uvek istih raznorodnih elemenata, koji su po nekada saveznici, po nekada protivnici, češće protivnici. Jedinstvo nikada nije ni u srcu ni u duhu jednoga Tolstoja, ono je u borbi njegovih strasti u njemu, ono je u tragediji njegove umetnosti i njegovog života.
Nikada delo nije bilo tešnje vezano sa životom; ono skoro stalno ima autobiografski karakter; od dvadeset i pete godine, ono nam omogućava da pratimo Tolstoja, stopu po stopu, u protivrečnim iskustvima njegovog pustolovnog života. »Dnevnik« koji je otpočeo pre svoje dvadesete godine a vodi ga sve do smrti, beleške koje je on ustupio Pavlu Birjukovu, upotpunjuju ovo poznavanje i omogućuju ne samo da se iz dana u dan iščitava Tolstojeva savest, nego i da se oživi svet u kome je njegov genije pustio koren i duše kojima se njegova duša hranila. [/koo_box]Bogato nasleđe. Dve loze (Tolstoj i Volkoneki), vrlo stare i otmene, koje su se hvalile da vode poreklo od Rjurika, a u svojim porodičnim letopisima brojalo lične prijatelje Petra Velikog, generale Sedmogodišnjeg rata, heroje iz napoleonskih bitaka, dekabriste, političke zatočenike. Porodičiim uspomenama Tolstoj duguje nekoliko najoriginalnijih tipova »Rata i mira«: staroga kneza Bolkonskog, svoga dedu po majci, zakasnelog pretstavnika plemstva iz doba Katarine II, volterijanca i deepotskih sklonosti; kneza Nikolu Gregorevića Volkonskog, brata od strica svoje majke, ranjenog na Austerlicu i nađena na bojnom polju u prisutnosti Napoleona, isto kao i kneza Andreja; svoga oca, koji je imao izvesne crte Nikole Rostova; svoju majku, knjeginjicu Mariju, nežnu rugobu lepih očiju, čija dobrota obasjava »Rat i mir«. Svoje roditelje nije ni poznavao. Prekrasna pričanja iz »Detinjstva « i »Dečaštva«, imaju u sebi, kao što je poznato, malo stvarnosti.
Mati mu je umrla kada još nije imao ni dve godine. Nije dakle mogao da se seća njenog milog lika koji ali Nikolaj Irtenjev doziva u sećanje kroz veo suza, lika sa svetlim osmehom, koji je zračio radost oko sebe…
»Ah! kada bih ovaj osmeh mogao da vidim u teškim trenucima, ne bih ni znao šta je to tuga…« Ali, ona u je svakako predala u nasleđe svoju savršenu iskrenost, ravnodušnost prema javnom mnjenju i svoj čudesni dar da priča priče koje je sama izmišljala.
Na oca je sačuvao bar neke uspomene. Bio je to čovek ljubazan i potsmešljiv, tužnih očiju, koji je živeo na svome imanju, nezavisan i potpuno lišen svih ambicija. Tolstoj je imao devet godina kada ga je izgubio. Ovom smrću, »Prvi put je shvatio gorku istinu i ona je ispunila dušu očajanjem«. Prvi susret deteta sa strašnom sablašću, kojoj će posvetiti jedan deo svoga života da bi se borio s njome, a drugi da je proslavi, preobražavajući je… Trag ovog mučenja dolazi do izražaja u nekoliko nezaboravnih crta u poslednjim poglavljima »Detinjstva«, gde su uspomene upotrebljene za pričanja o materinoj smrti i pogrebu.
Add Comment