Zenobija je, prema mišljenju mnogih, među svim ženama Istoka bila najplemenitija. Lice joj je bilo tamnoputo, oči crne i moćne na kakve se retko nailazilo, duh joj je bio božanski silan, a lepota neverovatna. Zubi joj behu tako beli da su mnogi mislili da ima biserje umesto zuba. Glas joj je bio zvonak i snažan poput muškog.
Vladarka Palmire razmetala se da poreklo vuče od Kleopatre i roda Ptolemeja, mada je svojim karakterom i delima zaista podsećala na znamenitu vladarku Egipta, koja joj je u mnogo čemu bila uzor: „Živela je u kraljevskoj raskoši. Prema persijskim običajima joj je ukazivano poštovanje i gozbe je priređivala kao persijski kraljevi; ali se na javnim skupovima pojavljivala poput rimskih careva noseći kacigu ovijenu purpurnom trakom, na koju je bilo okačeno drago kamenje. Koristila je nosiljku, veoma retko ženske dvokolice, ali je češće jahala konja, priča se štaviše da je često hodala zajedno sa svojim pešadincima tri do četiri milje. U lov je išla sa strašću jednog Hispanca. Umela je dobro da popije takmičeći se u tome sa svojim vojnim zapovednicima. Na njenim gozbama služilo se iz zlatnih sudova ukrašenih draguljima, pa je čak koristila i one koji su nekad pripadali Kleopatri.” Pored grčkog, aramejskog i latinskog Zenobija je govorila i egipatski jezik, a na njenom dvoru boravili su neki od najobrazovanijih ljudi onog vremena. Uspeh kraljice Palmire bio je obeležen vojnim pobedama, ponovnim uspostavljanjem prekinutih trgovačkih puteva, političkom i verskom tolerancijom. Ipak, bilo je samo pitanje vremena kada će neki od vladara Rimskog carstva pokušati da je zaustavi silom oružja.
Lucije Domicije Aurelijan (270–275), jedan od rimskih careva rođenih u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, došao je na vlast uz pomoć mačeva dunavskih legija. Nakon što je umirio zapad, u proleće 272. godine pošao je na istok, prema Palmiri. Zenobiji je uputio nedvosmislenu poruku: „Od Aurelijana, cara Rimljana i obnovitelja Istoka, Zenobiji i svim ostalima koji su vezani za nju ratnim savezništvom. Nudim vam časnu predaju, i obećavam da će vam životi biti pošteđeni, pod uslovom da ćeš ti, Zenobija, zajedno sa svojom decom, živeti gde god ja, postupajući u saglasnosti sa željama najplemenitijeg Senata, odredim da je prigodno mesto. Tvoje dragulje, tvoje zlato, tvoje srebro, tvoju svilu, tvoje konje, tvoje kamile sve ćeš predati rimskoj riznici.” Na Zenobijin odgovor nije se moralo dugo čekati: „Od Zenobije, kraljice Istoka, Aurelijanu avgustu. Od mene zahtevaš predaju kao da nisi upućen da je Kleopatra radije izabrala da umre kao kraljica nego da ostane u životu, kakav god status dobila. Na našoj strani su Saraceni, na našoj strani su takođe i Jermeni. Zar nisu sirijski razbojnici već porazili tvoju vojsku, Aurelijane? Kada ove vojske pristignu, sigurno će nestati ova tvoja oholost kojom sada tražiš moju predaju”.
Kraljičine reči bile su samo prazna pretnja. Aurelijan je što silom, što lukavstom, odvratio svaki pokušaj pomoći opkoljenoj Palmiri. Ubrzo je to postalo jasno i Zenobiji koja je pokušala da pobegne u Persiju. „Aurelijan se razbesneo saznavši za Zenobijino bekstvo, ali nije ustukao pred njenim smelom delom, nego je odmah poslao konjanike da je progone. Oni su je zarobili u času kada je pokušala da preplovi Eufrat i izvadivši je iz čamca doveli su je pred Aurelijana. Iako je bio veoma zadovoljan ovim neočekivanim prizorom, još uvek željan slave, bi mu neprijatno na pomisao da pobeda nad jednom ženom neće izgledati časno u očima budućih generacija” zapazio je antički istoričar Zosim.
Kraljica Istoka je 274. godine dovedena u Rim gde je pred očaranim Rimljanima stupala okovana u zlatne lance i prekrivena draguljima. Kada su neki protestovali zašto Aurelijan u trijumfu vodi ženu kao nekog vojskovođu, on im je odgovorio: „Vi koji mi prigovarate ne bi prestali da me hvalite kada bi znali kakva je to žena, koliko je razumna u donošenju odluka, odlučna kad izdaje naređenja, stroga prema vojnicima, a opet darežljiva kada to okolnosti zahtevaju, ipak nepopustljiva kada to iziskuje stega. Ova žena zadala je takav strah Egipćanima i istočnim narodima da ni Arapi, ni Saraceni, ni Jermeni nisu smeli da joj se suprotstave.”
autor: Nikola Keravica
Add Comment