Treći pol?

Piše: Iva Radović

U Sjedinjećnim Državama nedavno je otvoren letnji kamp za transrodnu i rodno neodređenu (gender fluid) decu. Tu se mlade osobe (ni devojčice ni dečaci, koji sami kažu da su „a person”) upoznaju sa vršnjacima koje muče iste boljke i tegobe — nepripadanja „cis”, pravom ili — i jednom rodu (Cisgender – biološki pol i rodni osećaj se podudaraju. Šajlo Džoli Pit, major Helena, Bulent Ersoj ili Zeki Muren, krunisana kraljica među prorocima, barokni kontratenori kastrati, poput Farinelija, crnogorske i arbanaške tobelije (virdžine) ili evnusi, koji su imali dugu tradiciju i veliku ulogu u kulturama Istoka od Kine do Vizantije — sve ove ljude ili grupe ljudi povezuje zajednička osobina — seksualno odstupanje od dvorodnog i dvopolnog određenja na čijoj se osnovi, uopšte uzev, zasniva civilizacija.

Karlo Broski Farineli — Korado Đakinto (1755)

Virdžina — tobelija (foto: http://www.info-ks.net)

Antropolozi strukturalisti smatraju da je čoveku prirođena potreba da, inače haotičan i nerazumljiv svet, neprekinut prostor i vreme, deli, klasifikuje, svrstava u grupe, deli u opozicije. U tome se oslanja na prirodne pojave koje opaža kao suprotnosti, cikluse i smenu (dan i noć, godišnja doba, mesečeve mene, prividan Sunčev hod, promene u vegetaciji, osobenosti životinjskog sveta — i veoma često, osobenosti svog sopstvenog tela).

Opozicija muško — žensko jedna je od najočiglednijih i najasocijativnijih — od čitavog sistema porodice i društvene organizacije koja počiva na matri- ili patrilinearnosti, prevlasti jednog pola ili roda — pa do najjednostavnijeg, poput utičnica i utikača, drikera (muško—žensko) ili knjiga poput Žene su sa Venere, muškarci su sa Marsa — kulture su utemeljene na ovoj dvopolnoj suprotnosti.

Sa jačanjem pokreta LGBT, pa LGBTIQ (Lesbian, Gay, Bisexual, Trans, Intersex, Queer), stav o strogo dvoguboj ljudskoj prirodi dovodi se u pitanje. Radije nego o dvojnom sistemu, teoretičari govore o važnosti razlikovanja valera ljudskih polnih, rodnih i seksualnih opredeljenosti.

Je li ovo nametljiva novotarija sračunata na razgrađivanje tradicionalnih identiteta  ili zaista možemo govoriti o nebinarnoj rodnoj strukturi čovečanstva?

Već samo uvođenje pojma „rod” svedoči da genitalije i seksualna opredeljenost nisu dovoljne da objasne osobenosti ljudske seksualnosti. Dok je pol biološka kategorija (prisustvo XX ili XY polnih hromozoma, primarnih i sekundarnih karakteristika koje ljudsko biće određuju kao muškarca ili ženu), rod podrazumeva društveni konstrukt: skup spoljašnjih odlika, načina ponašanja, seksualnih sklonosti, telesnih i duševnih karakteristika koje ispoljavaju žena ili muškarac i na taj način se određuju kao i njihove društvene uloge i moć u društvu.

Opažamo da i u strogo biološkom smislu postoje pojedinci koji se ne mogu svrstati u jednu od dve kategorije; priroda poznaje razne oblike hermafroditizma ili nepotpuno razvijenih polnih odlika. Kada tome dodamo saobražavanje važećem idealtipu žene i muškarca, svi smo „negde između” u izvesnom smislu (žene će rado reći da su „dame sa muškim mozgom”, „žene sa mudima”, želeći da istaknu da se u psihološkom smislu podudaraju sa muškim principom).

Svrstavanje u paralelne rodne kategorije i dalje je plodotvorno i većina ljudi pokazuje znatnu sklonost prema jednoj — od dve. Rodno fluidni i neodređeni identiteti, mada sve hrabrije ispoljeni, tako da u nekim slučajevima deluju kao pitanje mode i samoreklamerstva, ipak su i dalje retki i na nivou odstupanja.

I pojedinci koji u tom smislu odstupaju, moraju da nađu svoje mesto u društvenom sistemu. To su ljudi koji, usled nekih telesnih ili inih neobičnosti — nekad sasvim nevažnoj u drugim okolnostima sem za određenu kulturu i njeno shvatanje sveta (albinoi, duševni bolesnici, riđokosi, ćosavi, hromi) — ne odgovaraju u većoj ili manjoj meri idealtipu člana određenog društva, pa imaju prokaženo, ili, prosto, izdvojeno mesto (seoske budale, vešca, šamana, vrača-lekara, vampira, čoveka posednutog đavolom). Ako znamo šta su i možemo da ih definišemo, svet je ponovo sistematičan i uređen.

Za razne vrste hermafroditnih, interseksualnih osoba osmišljeni su, takođe, tokom istorije instituti i uloge koji su ih smeštali često u ugodnu, uglednu i poštovanu poziciju, umesto na marginu društva. Nekada su takve pozicije bile u toj meri željene da su se ljudi podvrgavali namernoj kastraciji, dobrovoljnom celibatu ili spoljnom preobražavanju kako bi se dosegle. Instituti tobelija, tj. virdžina, ili evnuha u ovom smislu veoma su slični, gotovo simetrični. I jedan i drugi najčešće podrazumevaju voljno odricanje sopstvene polnosti i svesno pristajanje na celibat da bi se ostvarile određene društvene funkcije. Pol i priroda žrtvovani su u ime roda i kulture. Kada je reč o tobeliji, žene se odriču sklapanja braka i materinstva, ostaju u voljnom celibatu. Najčešće se oblače, ponašaju i žive potpuno kao muškarci. Pojava je u našoj etnološkoj literaturi podrobno opisana: a razlog za nju je nedostatak „muških glava” koje bi preuzele porodične obaveze, pa se one namenjuju jednoj od kćeri ili se ona, kao odrasla žena, sama za to opredeljuje.

Mada termin „evnuh” može pokrivati veoma široko polje deseksualizovanih muškaraca, pod njim se najčešće podrazumeva dečak kojem su pre puberteta uklonjene ili osakaćene genitalije, tako da nije prošao kroz pubertet niti se razvio u muškarca, već je ostao na širokoj granici između dva biološka pola. U Vizantiji, koja nam je kulturno i istorijski najbliža, sretali su se veoma često — kao pekari, garderoberi, lekari, računovođe na carskim i velikaškim palatama, kao zabavljači, pevači, sluge svih članova carske porodice, neretko učitelji, monasi, sveštenici, episkopi, pustinjaci, a bavili su se i prostitucijom, često bivajući za nju od malena predodređeni. Razume se da su se rađali i tzv. prirodni evnusi, kod kojih se jaljao stvarni, kongenitalni hermafroditizam. Ali, zašto su dečaci namerno na ovaj način sakaćeni? Ketrin Ringrouz u knjizi Savršeni sluga — evnusi u Vizantiji već kroz naslov daje odgovor na pitanje; potencijalni muškarci su kastracijom, izgubivši sposobnost stvaranja potomstva, mogli da postanu savršene sluge — gospodaru ili Bogu. Upravo oduzimanje mogućnosti dobijanja potomstva davalo im je, verovalo se, sposobnost da se potpuno i bez sebičluka posvete službi na koju su bili dati.

Kroz oduzimanje prirodne, biološke, reproduktivne funkcije, dečacima je davana mogućnost da dosegnu važnu društvenu funkciju. Slična je sudbina i severnoalbanske i crnogorske virdžine koja, kao žena, nije imala formalno nikakvu mogućnost da ostvari glavarsku društvenu funkciju, te je morala — opet, formalno — postati muškarac.

Valja imati u vidu da, iako su posredi najčešće voljna preuzimanja, uz žrtve, određenih društvenih funkcija u teškim vremenima — ili da bi se obezbedila egzistencija, postoje i slučajevi gde se u život interseks pojedinca i zaista uklopio izvorni, fluidni identitet osobe. To je odušak, poput piska na testiji, kroz koji (Iva Radović: Ovde bih ostavila autoritarna- misli se na društva sa nedemokratskim, najčešće patrijarhalnim, sistemom vlasti , uz koji često ide strogo vaspitanje i jasne uloge),
merodavna i stroga društva omogućavaju čak i neuklopivim, ambivalentnim pojedincima da pronađu mesto.

Shvatanje pola i polnosti je kroz istoriju bilo promenljivo. U patrijarhalnoj Grčkoj, kasnije i Vizantiji, on je bio povezan i sa uticajem zrelosti, pa su devojčice i devojke stajale na jednoj strani, kao najmanje vredna bića, nasuprot zrelim muškarcima; evnusi su i tu bili u znatno većoj poziciji moći.  Do skora su transrodne i interseks osobe verovatno nailazile na veće podozrenje nego u Vizantiji. Tamo gde je postojala tradicija evnuških skupina iznenađuje trpeljivost prema svim oblicima „međurodnog” izraza. Poznati turski pevač Zeki Muren mogao se posmatrati i kao izdanak tradicije carigradskih evnuha — zabavljača.

https://youtu.be/9URsavaByt8

I prećutno prihvatanje transrodnih, gender fluid, interseks osoba (uključiv tu sve moguće identitete koji izmiču dvojnom shvatanju roda) — često upravo u strogo patrijarhalnim društvima, gde postoji velika suzdržanost prema ženama koje se doživljavaju kao niske, nečiste, nedodirljive (recimo, dečaci, „bača bazi” u Avganistanu ili drugim muslimanskim zemljama. Reč je o praksi opisanoj u Lovcu na zmajeve Haleda Hoseinija; mladići iz siromašnih porodica sistematski se vrbuju da bi, obučeni u ženstvenu, tananu odeću, igrali i zabavljali odrasle, uglavnom bogatije muškarce. Evnusi koji su se bavili prostitucijom spadaju u sličnu kategoriju zamene za žene).

Bača bazi pleše (foto via http://www.dailymail.co.uk/news/article-3384027)

Pojava koja se na prvi pogled može učiniti kao prividna besmislica, pokazuje kako u krutim društvenim sistemima opterećenim surovim moralnim normama, zapravo postoji odušak, skriveni prostor ređeg vazduha gde pritisak popušta i u kojem je moguće ostvariti neku želju ili mogućnost a da se time, tim poremećajem, tim odstupanjem, ne naruši i ne ugrozi stabilnost kako duhovnog, moralnog i organizacionog temelja društva.

Danas, međutim, odrediti se kao transdžender, interseks, nema drugu svrhu sem iskazivanja ličnog identiteta i seksualne sklonosti. Izgleda da se u sistemima sa najviše slobode na ovaj način ostvaruje pravo na izuzetnost; odstupanje je samo sebi svrha. Otuda ne čudi što ljudi lakše prihvataju interseks identitet kao most kojim se stiže do bolje društvene pozicije (gde rod zamenjuje nedostatan ili neodgovarajući pol), nego čistu i otkrivenu polno-rodnu — neodređenost. Ili: lakše je smestiti čoveka u neki treći ili peti rod kao posebnu kategoriju (virdžinu, evnuha, ladyboy-a, baču) — nego ga pustiti da pluta između kategorija.

Istorija i literatura pomažu nam da razumemo, prateći institucije kroz prostor i vreme, različite vrste odgovora na iste, suštinske i temeljne probleme ljudskog identiteta.